Rudnik ne završava na granici kopa: šta plan Čukaru Peki–Malka Golaja može da znači za vode i ekosisteme istočne Srbije

Autor: Milica Arsić

Kada se govori o rudniku, pažnja se najčešće usmerava na mesto na kojem će se ruda vaditi. Međutim, ekološki uticaj se ne završava na granici kopa. Podzemne vode kreću se kroz vodonosne slojeve, pukotine i rasede, reke povezuju udaljene delove sliva, dok putevi, cevovodi, jalovišta, dalekovodi i industrijska postrojenja mogu da zauzmu i fragmentišu mnogo veću površinu od same zone eksploatacije.

To je posebno važno za prostor između Bora i Zaječara, gde se priprema Prostorni plan područja posebne namene rudarsko-metalurškog kompleksa „Čukaru Peki“ i „Malka Golaja“.

Vlada Srbije je u junu 2026. donela odluku o izradi plana. Njegova okvirna granica obuhvata oko 126 kvadratnih kilometara. Na teritoriji Zaječara obuhvaćena je cela katastarska opština Nikoličevo i deo Zvezdana, dok se na teritoriji Bora plan prostire preko više katastarskih opština. Odluka o izradi strateške procene uticaja ovog plana na životnu sredinu njegov je sastavni deo.

Prema elaboratu predstavljenom tokom ranog javnog uvida, razvoj do 2050. godine povezuje Donje ležište Čukaru Pekija, budući rudnik bakra i zlata Malka Golaja i novi metalurški kompleks. U javno dostupnim prikazima plana navode se rudnik Malka Golaja na prostoru većem od 1.000 hektara, flotacijsko jalovište površine oko 1.900 hektara u dolini Kriveljske reke, kao i nova topionica kapaciteta do 400.000 tona godišnje sa fabrikom sumporne kiseline. Konačna planska rešenja tek treba da budu utvrđena.  

Za potrebe ovog teksta upućena su pitanja Serbia Zijin Mining i Ministarstvu zaštite životne sredine o mogućem uticaju planiranog razvoja na površinske i podzemne vode, zaječarske arteške česme, Nikoličevsku Banju, zemljište i biodiverzitet, kao i o postojećem i budućem monitoringu. Do zaključenja teksta odgovori nisu stigli. 

Zbog toga za pojedina pitanja, uključujući precizan obim budućeg monitoringa i mere kojima bi trebalo da budu zaštićeni lokalni vodni i prirodni sistemi, još nema odgovora investitora i nadležnog ministarstva. 

Crni Timok – nije pitanje samo kvaliteta, već i količine vode

Jedno od centralnih ekoloških pitanja jeste voda.

Crni Timok protiče kroz prostor koji bi se našao pod sve većim pritiskom rudarskih i pratećih aktivnosti. Kod Zaječara se spaja sa Belim Timokom i formira Veliki Timok, koji dalje stiže do Dunava. Svojim tokom, Timok prolazi kroz mnoga sela čiji ga stanovnici koriste za navodnjavanje useva. Zbog toga promene u njegovom slivu neće ostati ograničene na neposrednu okolinu jednog rudarskog objekta.

Planirani razvoj otvara dva različita pitanja: koliko vode će biti potrebno rudarskom kompleksu i kakav će biti kvalitet vode koja ostaje u sistemu.

Crni Timok u Zaječaru (izvor Milica Arsić)

U javno predstavljenim podacima iz elaborata navodi se zahvatanje više od 800 litara vode u sekundi iz sistema Crnog Timoka, uz planirano korišćenje vode za potrebe budućih rudarskih postrojenja. Upravo zbog velikih sezonskih oscilacija reke ta količina dobija poseban značaj tokom sušnih perioda. Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda, na mernoj stanici Gamzigrad tokom 2024. godine izmeren je godišnji minimum od 250 l/s, dok je tokom 2025. godine izmeren minimum od čak 66 l/s. Dodatno smanjenje protoka Crnog Timoka će ugroziti živi svet u i oko reke, kao i poljoprivredu koja zavisi od navodnjavanja iz ove reke.

Biolog dr Miloš Popović sa Departmana za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, koji je ove godine istraživao biodiverzitet područja, upozorava upravo na malovodni period.

Prema podacima koje je prikupio, količina vode u Crnom Timoku tokom najsušnijih letnjih meseci od 2021. godine smanjivala se sa oko 1.000 litara u sekundi na svega nekoliko stotina litara u sekundi. Dr Popović smatra da je u pojedinim periodima količina vode već problematična za organizme koji zavise od rečnog ekosistema.

To pitanje postaje posebno važno ukoliko se istovremeno planira veliko dodatno zahvatanje vode.

Postoje i podaci o kvalitetu rečnog sistema. Laboratorija ANAHEM je u okviru projekta „Ekološki odgovor na ekspanziju rudarenja u Timočkoj krajini“ tokom više ciklusa analizirala vodu i sediment Crnog i Velikog Timoka, Brestovačke i Borske reke, Peka i Dunava kod ušća Timoka.

U sedimentu otpadnog kanala rudnika Čukaru Peki, Brestovačke reke i Crnog Timoka posle uliva Brestovačke reke registrovane su visoke koncentracije bakra. U kasnijim analizama sedimenta nizvodno od rudarskih područja zabeležene su i koncentracije bakra, arsena, kadmijuma, cinka i nikla koje su na pojedinim lokacijama prelazile vrednosti koje zahtevaju remedijaciju. ANAHEM je zbog rezultata preporučio kontinuirano praćenje vode i sedimenta Timoka i njegovih pritoka.

Važno je, međutim, razlikovati pojedine delove sistema. U prvom ciklusu analize vode Crnog Timoka nakon uliva Brestovačke reke nisu pokazale porast većine analiziranih parametara, dok je problem sa bakrom bio izraženiji u sedimentu. To pokazuje i zašto praćenje samo vode nije dovoljno – metali se mogu akumulirati u sedimentu čak i kada njihov trenutni sadržaj u vodi nije visok.

U odgovoru na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, broj 2271-1/26 od 17. septembra 2026, Zavod za javno zdravlje „Timok“ Zaječar naveo je da ne vrši monitoring Crnog Timoka, Belog Timoka i Timoka. Monitoring koji finansira Grad Zaječar poveren je laboratoriji ANAHEM, na čije rezultate je Zavod i uputio.

Zavod, s druge strane, dva puta godišnje kontroliše kvalitet vode na 28 javnih arteških česama u Zaječaru.

Trideset pet aktivnih arteških česama

Zaječar nema samo reke. Jedan od njegovih najkarakterističnijih prirodnih resursa nalazi se duboko ispod grada.

Prema podacima koje je dostavio Boban Pogračić iz udruženja „Za česme“, na području Zaječara trenutno je aktivno 35 arteških česama. Zavod za javno zdravlje „Timok“ dva puta godišnje prati kvalitet vode na 28 javnih arteških česama, dok se neke od preostalih česama nalaze na prostorima u vlasništvu privrednih subjekata.

Istorijski podaci o protoku postoje za pojedinačne česme, kao i podaci o nivou i piezometarskom pritisku podzemnih voda. Međutim, sistemski monitoring protoka, odnosno izdašnosti javnih arteških česama danas nije uspostavljen.

Prema podacima udruženja „Za česme“, na javnim arteškim česmama generalno se beleži postepen pad izdašnosti. Ipak, uzroci promena nisu isti na svim lokacijama. Česma Zlatna zvezda presušila je tokom prethodnih deset do petnaest godina, pri čemu se kao pretpostavljeni uzrok navodi stanje bunarske konstrukcije. Česma Luvr povremeno presušuje tokom dugih sušnih perioda, ali se samoizliv ponovo uspostavlja nakon obilnijih padavina.

Markova česma kod biblioteke u Zaječaru (izvor Milica Arsić)

Detaljnija režimska osmatranja izdašnosti i piezometarskog pritiska sprovedena su tokom hidrogeoloških istraživanja 2020–2021. godine, čiji su rezultati kasnije objedinjeni u Elaboratu o rezervama podzemnih voda zaječarskog neogenog basena.

Za Zaječar, česme odavno nisu samo mesta na kojima se uzima voda. Česme su postale deo načina života grada i njegove kulturne baštine.

Grad je 2015. doneo posebnu Odluku o zaštiti arteških i subarteških česama. Tada je odlukom obuhvaćena 31 javna česma, proglašena javnim dobrom od opšteg interesa i posebnog značaja za Zaječar. Odluka je kasnije dopunjavana, a obaveze koje se odnose na održavanje, rekonstrukciju i revitalizaciju arteških česama prenete su na JKP „Vodovod“ Zaječar.

Tackova česma, mesto okupljanja mnogih generacija (izvor Milica Arsić)

Njihova vrednost nije samo kulturna.

Naučno istraživanje Jelene Vesković i Antonija Onjie, objavljeno u Journal of Environmental Sciences, analiziralo je vodu sa zaječarskih javnih česama. Svi uzorci su prema korišćenom indeksu kvaliteta svrstani u kategoriju odlične vode za piće. Autori su u hemijskom sastavu izdvojili četiri grupe izvora elemenata – prirodne procese, industrijske izvore, kanalizaciju i poljoprivredu. Industrijski faktor procenjen je na oko 35 odsto ukupnog doprinosa analiziranim elementima i izdvojen je kao prioritet za kontrolu zbog doprinosa zdravstvenom riziku, naročito preko arsena. To daje veoma vredno nulto stanje sa kojim se buduće analize mogu porediti da bi se odredio tačan uticaj novih projekata.

Zaječar već ima i iskustvo koje pokazuje koliko je ovakav podzemni sistem osetljiv na zahvatanje vode.

Najizraženiji nagli poremećaj zabeležen je 2015. godine, kada je presušilo pet javnih arteških česama nakon korišćenja nelegalne bušotine za sistem grejanja hotela „Srbija TIS“. Nakon obustavljanja korišćenja te vode, samoizliv na česmama se ponovo uspostavio.

Ovaj događaj nije ostao samo na nivou pretpostavke. Tokom kasnijeg sudskog postupka hidrogeološki veštak je izjavio da između hotelske bušotine i presušivanja više česama postoji uzročna veza, a slučaj je rezultirao i pravnosnažnom osuđujućom presudom zbog oštećenja životne sredine.

Hotel i rudnik, naravno, nisu uporedivi projekti. Ali slučaj pokazuje važnu hidrogeološku činjenicu: promena zahvatanja i pritiska u podzemnom sistemu na jednoj lokaciji može da se manifestuje na drugim tačkama istog sistema.

Vojvodić iz ZA media navodi da se gradske dubinske vode, prema informacijama kojima raspolaže, ne napajaju neposredno iz Crnog Timoka. Sličnu razliku pravi i hidrogeolog prof. dr Veselin Dragišić.

Prema proceni dr Dragišića, zaječarske arteške česme vezane su za mlađe neogene sedimente i ne bi trebalo da budu neposredno ugrožene rudarenjem u dubljim i geološki drugačijim strukturama Čukaru Pekija. Ipak, to nije razlog da se njihovo praćenje prekine – naprotiv, podaci o pritisku, izdašnosti i hemijskom sastavu sada su ključni kao osnova za buduća poređenja.

Nikoličevska Banja – drugačiji i mnogo bliži sistem

Nikoličevska Banja zahteva zasebnu pažnju.

Cela katastarska opština Nikoličevo nalazi se u okvirnom obuhvatu novog prostornog plana. Istovremeno, u ovom selu postoji poznata pojava termomineralne vode.

Petar Dokmanović, Veselin Dragišić i Slavko Špadijer objavili su 2007. naučni rad o termomineralnim vodama Nikoličevske Banje, zasnovan na monitoringu od 2000. do 2002. godine.

Autori su vodu klasifikovali kao natrijum-hidrokarbonatnu, fluoridnu, oligomineralnu termomineralnu vodu. Monitoring je pokazao i da se tokom prethodnih tridesetak godina izdašnost bunara smanjila približno 80 odsto, prvenstveno zbog taloženja minerala u bunaru, njegovog propadanja i iscrpljivanja rezervoara. Godišnje meteorološke promene, sa druge strane, imale su mali uticaj na režim izdašnosti i kvaliteta.

To je važno jer pokazuje da je reč o dubokom sistemu koji reaguje drugačije od površinskih voda.

U maju 2024. tokom istražnog bušenja u blizini Nikoličeva, iz bušotine duboke oko 415 metara izbila je topla voda karakterističnog mirisa (miris pokvarenih jaja koji voda ima usled prisustva vodonik-sulfida). Prema opisima meštana, topla, bistra voda je iz bušotine kuljala danima kao gejzir. Bušotina je zatvorena, ali su istraživanja nastavljena na Malkoj Golaji. Tokom 2025. godine na tom području evidentirano je više od deset istražnih bušotina. Nakon toga, voda u Nikoličevskoj Banji je u nekoliko navrata potpuno nestajala. Takođe, dolazila je hladna voda, što se ranije nikada nije dešavalo. Sada, u bazenu ima malo ustajale vode na dnu, na česmama i tuševima vode nema, dok samo malo i neznatno ističe u podzemnom šahtu.

Dragišić, koji je jedan od autora rada o Nikoličevskoj Banji, objašnjava da su termomineralne vode Nikoličeva i šireg područja povezane sa krečnjačkim, vulkanskim i rasednim strukturama.

Ako rudarski ili istražni radovi preseku vodopropusnu strukturu koja pripada istom hidrogeološkom sistemu, voda može početi da otiče prema rudarskim radovima. Ukoliko postoji hidraulička veza, posledice mogu biti snižavanje pritiska i izdašnosti udaljenijih izvora ili bunara, pa u nepovoljnom scenariju i njihovo presušivanje.

Upravo zbog toga Dragišić smatra da je potrebno izraditi hidrodinamički model podzemnih voda kojim bi se utvrdili pravci kretanja, nivoi i pritisci podzemnih voda, moguće veze sa površinskim tokovima i potencijalni dotoci u buduće rudarske radove.

Posebno preporučuje monitoring Nikoličevske i Gamzigradske Banje – nivoa i pritiska, izdašnosti, temperature i hemijskog sastava vode.

ZZJZ „Timok“ je, međutim, potvrdio da ne kontroliše vodu Nikoličevske Banje niti druge termomineralne vode zaječarskog područja.

To ostavlja važno pitanje: postoji li danas dovoljno detaljno i kontinuirano nulto stanje sa kojim bi se eventualne promene za pet, deset ili dvadeset godina mogle pouzdano porediti?

Na Malkoj Golaji biodiverzitet se još uvek tek otkriva

Problem nedostatka početnih podataka nije ograničen na vodu.

„Biodiverzitet ovog područja je veoma slabo istražen“, kaže dr Miloš Popović.

Dr Popović, Branko Jotić i Draženko Rajkov su ove godine u okviru projekta „Biodiverzitet područja Zaječara ka mreži Natura 2000 – zaštita ugroženih staništa i vrsta“ imali po tri terenska izlaska. Do sada su detaljnije obrađivani biljke, dnevni leptiri i ptice.

Čak i tako ograničeno istraživanje pokazalo je izuzetno bogatstvo prostora.

Prema dr Popovićevim podacima, njihovim istraživanjima evidentirano je 117 zaštićenih vrsta biljaka i životinja. Kada se uzmu u obzir i podaci Biološkog fakulteta za šire područje, dr Popović procenjuje da ovde živi oko 300 zaštićenih vrsta.

Među zabeleženim vrstama nalaze se šumska kornjača, jelenak, kosovski božur i sova buljina. Dr Popović posebno izdvaja malu kiriniju, leptira koji je u Srbiji ugrožen i rasprostranjen uglavnom na jugu i jugoistoku zemlje.

Mala kirinija, fotografisana na Malkoj Golaji (izvor dr Popović)

Ali možda najbolji pokazatelj koliko malo znamo o ovom prostoru jeste biljka visoka svega nekoliko centimetara.

U aprilu 2026. Dr Miloš Popović i Branko Jotić pronašli su na Malkoj Golaji veliku mužicu (Androsace maxima), vrstu za koju se dugo smatralo da je praktično nestala iz Srbije. Prema istraživačima, Malka Golaja je trenutno jedino poznato područje u Srbiji sa postojećom stabilnom populacijom ove biljke.

Velika mužica (izvor dr Popović)

Velika mužica istovremeno pokazuje koliko očuvanje prirode može biti složeno.

Njeno stanište nisu guste šume, već otvoreni kamenjari i stepski pašnjaci sa veoma niskom vegetacijom. Ta staništa su se vekovima održavala zahvaljujući ispaši i tradicionalnom korišćenju prostora. Kako je stočarstvo opadalo, otvorene površine počele su da zarastaju.

„Neki fragmenti sa otvorenim staništima obuhvataju površinu od svega par metara ili par desetina metara“, objašnjava dr Popović.

Dalje zarastanje smanjuje brojnost stepskih vrsta, a dodatna fragmentacija može da razdvoji njihove ionako male populacije, smanji genetičku raznovrsnost i poveća rizik od lokalnog nestanka.

Uništeno stanište (izvor dr Popović)

Zbog toga ni jednostavna ideja da je dovoljno „ne dirati prirodu“ ovde nije uvek odgovarajuća. Za pojedina stepska staništa potrebne su aktivne mere – uključujući održavanje otvorenih površina.

Istovremeno, samo tri terenska izlaska po istraživaču ne mogu predstavljati kompletan inventar.

Dr Popović smatra da su potrebna dodatna višesezonska istraživanja biljaka, leptira i ptica, kao i sistematsko istraživanje sisara, riba, drugih grupa insekata i ostalih organizama koji još nisu detaljno obuhvaćeni.

Rudnik nije samo rupa u zemlji

Čak i kada bi se zona direktnog kopanja precizno utvrdila, ekološki otisak rudarskog kompleksa bio bi širi.

Na Donjem ležištu Čukaru Pekija planira se primena metode block caving, odnosno otkopavanja sa zarušavanjem. Naučni rad objavljen 2026. u časopisu Scientific Reports analizira upravo tehničke parametre ove metode za duboko ležište Čukaru Pekija.

Kod block-caving metode ruda se podriva i omogućava se kontrolisano zarušavanje stenske mase pod dejstvom gravitacije. Takva eksploatacija zahteva ozbiljno geotehničko praćenje jer se deformacije u podzemlju mogu prenositi prema višim delovima stenskog masiva.

Ali ni to nije čitava slika.

Uz rudnike dolaze putevi, cevovodi, elektroenergetska infrastruktura, flotacije, odlagališta i jalovišta. Planirana površina jalovišta u dolini Kriveljske reke sama po sebi višestruko je veća od mnogih pojedinačnih zaštićenih područja ili staništa lokalizovanih vrsta.

Za životinje, granica između dva takva objekta nije prazna površina na karti. Put može postati prepreka migraciji. Cevovod ili industrijska zona mogu preseći ekološki koridor. Prašina i buka mogu delovati izvan fizičke granice gradilišta. Promena vegetacije može promeniti temperaturu i vlagu tla, a promena površinskih i podzemnih voda može se odraziti na čitave zajednice organizama.

Zato pitanje koliko hektara neposredno zauzima kop nije dovoljno za procenu ekološkog uticaja.

Potrebno je znati šta se nalazi između objekata, šta ih povezuje i kako funkcioniše čitav pejzaž.

Vazduh: Zaječar već prekoračuje granice za PM10

Voda i zemljište nisu jedini putevi kojima se uticaj rudarsko-metalurškog kompleksa može širiti. Posebno pitanje predstavlja vazduh, jer Zaječar u novi period industrijskog razvoja ne ulazi sa čistim početnim stanjem.

Gradski Plan kvaliteta vazduha 2024–2031 beleži da je 2020. srednja godišnja koncentracija bila 63 mikrograma po kubnom metru (µg/m3), da je dnevna granica od 50 µg/m3 prekoračena 139 dana, a maksimum je dostigao 402 µg/m3. Prema godišnjem izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, srednja koncentracija suspendovanih čestica PM10 u Zaječaru je tokom 2024. iznosila 56 µg/m3, dok je propisana godišnja granična vrednost 40 µg/m3. Najviša dnevna koncentracija dostigla je 255 µg/m3. Ni naredne godine problem nije nestao: analiza podataka državnog monitoringa za 2025. pokazuje godišnji prosek od oko 53 µg/m3.

Zaječar, dakle, već godinama beleži koncentracije PM10 iznad dozvoljenih vrednosti. Do sada su kao značajni lokalni izvori izdvajani individualna ložišta i saobraćaj. Planirani kompleks, međutim, uvodi novu grupu industrijskih izvora – rudarske radove, drobljenje i transport rude, jalovišta i, prema planskoj dokumentaciji, novu topionicu i fabriku sumporne kiseline u graničnom području Metovnice i Nikoličeva.

Rudarska prašina nije hemijski neutralna. Drobljenjem, transportom i odlaganjem rude u vazduh dospevaju mineralne čestice, dok vetar može ponovo podizati prašinu sa jalovišta i drugih površina. Kod metalurške prerade nastaje drugačiji problem. Na visokim temperaturama arsen, olovo, kadmijum i drugi elementi mogu dospeti u dimne gasove, a zatim se kondenzovati u veoma sitne čestice. Takve metalima opterećene čestice mogu pripadati PM10, PM2.5, pa čak i submikronskim frakcijama.

To nije samo teorijski mehanizam. Upravo je u Boru tokom višegodišnjeg monitoringa arsen, zajedno sa olovom, kadmijumom i niklom, meren u PM10 česticama. Istraživanje perioda 2016–2019 pokazalo je da je ciljna godišnja vrednost arsena bila prekoračena na svim ispitivanim lokacijama, a na jednom prigradskom mestu 2019. više od 90 puta. Tokom perioda 2020–2022, koji je obuhvatio i obustavu topljenja zbog proširenja proizvodnih kapaciteta, zabeleženo je smanjenje godišnjih koncentracija SO2, arsena, olova, kadmijuma i nikla u PM10.

Sumpor-dioksid predstavlja još jedan deo problema. Osim neposrednog delovanja kao gasoviti zagađivač, u atmosferi može oksidovati i učestvovati u stvaranju sulfatnih sekundarnih aerosola, odnosno dodatnih finih čestica. Zbog toga se uticaj topionice na čestično zagađenje ne svodi samo na prašinu koja neposredno izlazi iz postrojenja.

Savremeni sistemi prečišćavanja mogu drastično smanjiti emisije, ali ih ne svode na nulu. Pored kontrolisanih emisija iz dimnjaka postoje i difuzni izvori – transport i pretovar materijala, skladišta koncentrata, drobljenje, putevi i jalovišta.

Zato za Zaječar ključno pitanje nije da li rudarsko-metalurški procesi stvaraju suspendovane čestice i emisije metala – to je dobro dokumentovano – već koliki bi njihov dodatni doprinos bio u gradu koji već prekoračuje dozvoljenu godišnju koncentraciju PM10.

Za takav odgovor potrebni su bilans budućih emisija, hemijska analiza PM10 i PM2.5, posebno arsena, kadmijuma, olova, nikla i bakra, kao i model disperzije koji uzima u obzir položaj topionice, reljef i meteorološke uslove. Bez tih podataka nije moguće ozbiljno tvrditi da postojeće mere mogu da spreče dodatno opterećenje vazduha.

Ono što danas ne izmerimo sutra možda nećemo moći ni da dokažemo

Najvažnije pitanje zato možda nije šta će tačno biti za dvadeset godina. Trenutno je važnije utvrditi šta postoji pre velikih promena prostora.

Za zaječarske arteške česme postoje dugogodišnje analize, merenja piezometarskog pritiska i novija naučna studija hemijskog sastava vode.

Za Nikoličevsku Banju postoje vredna starija istraživanja, ali nedostaje savremena kontinuirana serija podataka koja bi obuhvatila period neposredno pre razvoja novih rudarskih projekata.

Za Crni Timok postoje detaljna laboratorijska ispitivanja, ali ZZJZ „Timok“ ne sprovodi njegov redovni monitoring, dok ANAHEM-ovi ciklusi pokazuju koliko je istovremeno važno pratiti i vodu i sediment.

Za biodiverzitet je praznina možda najveća. Na području na kojem se planira velika promena namene prostora još se pronalaze vrste za koje se mislilo da su nestale iz Srbije.

Zato bi ozbiljno nulto stanje moralo da obuhvati ne samo analize vode neposredno pored rudnika, već hidrogeološki model šireg prostora, piezometarski monitoring, izdašnost i kvalitet arteskih i termomineralnih voda, protoke Crnog Timoka, hemijski sastav vode i sedimenta, stanje zemljišta i višesezonsko evidentiranje flore i faune.

Od kompanije i Ministarstva su zatražene upravo informacije o tome koji će se početni podaci koristiti, šta se trenutno meri i da li će rezultati monitoringa biti dostupni javnosti. Do zaključenja teksta odgovora nema.

A bez kvalitetnog nultog stanja mnogo je teže odgovoriti na najjednostavnije pitanje koje se može pojaviti za nekoliko godina: da li se nešto promenilo i zbog čega?

Zaječar danas ima 35 aktivnih arteških česama, dok se kvalitet vode na 28 javnih česama kontroliše dva puta godišnje. Istovremeno, sistemski monitoring njihove izdašnosti nije uspostavljen, iako dostupni podaci ukazuju na postepen pad izdašnosti. Nikoličevo još uvek, iako u malim količinama, ima termomineralnu vodu čiji sistem još nije u potpunosti razjašnjen u odnosu na buduće duboke radove. Crni Timok je stanište živog sveta, ali je prema planskoj dokumentaciji predviđen i kao izvor velike količine vode za budući rudarski kompleks. Na Malkoj Golaji opstaju fragmenti stepskih staništa i vrste koje biologija ovog kraja još uvek evidentira.

Zbog toga se ekološki uticaj budućeg kompleksa ne može meriti samo površinom rudnika.

Voda, zemljište, staništa i vrste povezuju mnogo veći prostor. A ono što nije izmereno i zabeleženo pre nego što se taj prostor promeni, kasnije možda neće biti moguće ni vratiti – ni dokazati da je izgubljeno.