Gljive koje svetle u mraku – zašto šuma ponekad svetluca zeleno?

Autor : Milica Arsić

Zamislite da noću hodate kroz šumu i iz trulog drveta ugledate slabo zeleno svetlo. Nema lampe, svitaca ni drugog izvora svetlosti – svetli sama gljiva.

Ovaj fenomen naziva se bioluminiscencija, sposobnost živih organizama da putem hemijske reakcije proizvode svetlost. Poznata je kod svitaca i brojnih morskih organizama, ali mnogo manje ljudi zna da postoje i gljive koje svetle u mraku.

Danas je poznato više od 100 vrsta bioluminiscentnih gljiva. Sve pripadaju redu Agaricales, kojem pripadaju i mnoge sasvim obične pečurke koje možemo sresti u šumi.

Kako gljiva proizvodi svetlost?

Svetlost ne nastaje zato što je gljiva tokom dana „upila“ sunčevu energiju.

U njenim ćelijama odvija se hemijski proces koji dovodi do stvaranja svetlosti.

Ključnu ulogu imaju molekul koji se naziva luciferin, enzim luciferaza i kiseonik. Kada luciferaza omogući oksidaciju luciferina, nastaje pobuđeni molekul koji zatim oslobađa višak energije u obliku svetlosti.

Kod gljiva je ovaj sistem povezan sa metabolizmom kafeinske kiseline, jedinjenja koje se prirodno javlja u biljkama i gljivama.

Rezultat je karakteristična zelenkasta svetlost, najčešće talasne dužine oko 520–530 nanometara.

Za razliku od običnog sagorevanja, tokom ovog procesa oslobađa se veoma malo toplote. Zbog toga se bioluminiscencija ponekad opisuje kao „hladna svetlost“.

Ali zašto bi gljiva uopšte svetlela?

Ovo pitanje je mnogo teže.

Jedna od najzanimljivijih hipoteza jeste da svetlost može da privuče insekte koji zatim pomažu gljivi u rasprostranjivanju spora.

Kod brazilske vrste Neonothopanus gardneri istraživači su otkrili nešto posebno – njeno svetljenje kontroliše unutrašnji biološki sat. Gljiva intenzivnije proizvodi komponente potrebne za bioluminiscenciju tokom noći, upravo kada se zeleno svetlo najbolje vidi.

Naučnici su zatim u šumu postavili veštačke pečurke sa zelenim LED svetlom koje je oponašalo prirodni sjaj ove gljive. Svetleće „pečurke“ privukle su više određenih insekata nego tamne kontrolne zamke.

To podržava ideju da svetlost kod ove vrste može pomoći u privlačenju životinja koje potom mogu doprineti prenošenju spora.

Ne svetle sve gljive iz istog razloga

Priroda je, međutim, složenija.

Australijska vrsta Omphalotus nidiformis, poznata na engleskom kao „ghost fungus“, takođe emituje izraženu svetlost. Kada su naučnici ispitivali da li njen sjaj privlači insekte, nisu pronašli značajnu razliku između svetlećih gljiva i kontrolnih zamki.

To znači da privlačenje insekata verovatno nije jedino objašnjenje bioluminiscencije kod gljiva.

Kod nekih vrsta svetli plodno telo, kod drugih drška ili listići, a kod nekih samo micelijum skriven u drvetu ili šumskom otpadu.

Zbog toga još ne možemo reći da postoji jedan univerzalni razlog zbog kojeg su gljive tokom evolucije razvile sposobnost svetljenja.

Kada svetli čak i trulo drvo

Bioluminiscentne gljive najčešće su povezane sa vlažnim šumama i raspadajućim drvetom. Rodovi kao što su Mycena, Armillaria, Omphalotus i Neonothopanus sadrže neke od najpoznatijih svetlećih vrsta.

Ponekad čak nije potrebno videti samu pečurku. Micelijum koji se širi kroz drvo može da svetli, pa delovi trulog stabla noću dobijaju gotovo nestvaran zelenkast sjaj.

Ova pojava je vekovima privlačila pažnju ljudi. Na engleskom je poznata kao „fox fire“, a pre nego što je njen uzrok bio poznat, često su joj pripisivana različita natprirodna objašnjenja.

Danas znamo da iza nje ne stoji ništa natprirodno, već složena i veoma precizna biohemijska reakcija.

Možda je upravo to još fascinantnije: organizam skriven u trulom drvetu može sopstvenom hemijom da pretvori šumski mrak u zeleno svetlo.