Biljke koje štite biljke – mogu li prirodni insekticidi zameniti hemiju?

Autor: Milica Arsić

Biljke ne mogu da pobegnu kada ih napadne insekt. Zato su tokom miliona godina evolucije razvile drugačiju strategiju – sopstvenu hemijsku odbranu.

Neke stvaraju materije neprijatnog mirisa ili ukusa koje odbijaju biljojede, dok druge proizvode jedinjenja koja mogu da ometaju ishranu, razvoj ili razmnožavanje insekata. Čovek je deo tih prirodnih mehanizama odbrane naučio da koristi i u zaštiti gajenih biljaka. Tako su nastali botanički insekticidi i repelenti.

Neem – drvo koje remeti razvoj insekata

Jedan od najpoznatijih primera je neem (Azadirachta indica). Njegovo seme sadrži azadirahtin, jedinjenje koje deluje na više načina. Kod određenih insekata može da smanji hranjenje, ali i da poremeti procese povezane sa rastom i presvlačenjem.

Zbog takvog dejstva neem je postao jedan od najpoznatijih izvora biljnih sredstava koja se istražuju i koriste u zaštiti bilja.

Dalmatinski buhač – cvet iz kojeg je nastao insekticid

Još zanimljiviji primer za naše podneblje je dalmatinski buhač (Tanacetum cinerariifolium). Njegovi beli cvetovi izgledaju gotovo bezazleno, ali sadrže piretrine – prirodna jedinjenja sa izraženim insekticidnim delovanjem.

Piretrini deluju na nervni sistem insekata, a čovek ih koristi kao prirodne insekticide već dugo. Po njihovom modelu kasnije su razvijeni i sintetički piretroidi, ali prirodni piretrini i sintetički preparati nisu isto.

A šta je sa običnom koprivom?

Kopriva (Urtica spp.) je mnogo više od korova koji izbegavamo zbog žarećih dlačica.

Njena primena u zaštiti biljaka nije samo deo tradicionalnog baštovanstva. Evropska unija je 2017. godine odobrila Urtica spp. kao osnovnu supstancu za zaštitu bilja. U evropskoj dokumentaciji navodi se njena primena protiv pojedinih štetočina, uključujući biljne vaši.

To koprivu čini zanimljivim primerom biljke koja se nalazi gotovo svuda oko nas, a ipak ima mesto i u savremenom konceptu održivije zaštite bilja.

Nana – kada miris postane odbrana

Nana (Mentha spp.) koristi nešto drugačiju strategiju. Njena etarska ulja bogata su isparljivim jedinjenjima koja daju karakterističan miris, ali taj miris ne doživljavaju svi organizmi kao prijatan.

Istraživanja etarskog ulja pitome nane (Mentha × piperita) pokazala su repelentno, ali u određenim eksperimentalnim uslovima i insekticidno dejstvo prema pojedinim vrstama insekata.

Nana je zato dobar primer biljke kod koje miris predstavlja deo hemijske odbrane.

Prirodno ne znači automatski bezopasno

Ipak, postoji važna zamka. Ako je neko jedinjenje nastalo u biljci, to ne znači da je potpuno bezbedno.

Piretrini, azadirahtin i sastojci etarskih ulja biološki su aktivni upravo zato što mogu da utiču na druge organizme. U zavisnosti od supstance i načina izlaganja, efekti mogu postojati i kod korisnih, odnosno neciljanih organizama.

Zbog toga budućnost održive zaštite bilja verovatno nije u jednostavnoj zameni svakog sintetičkog pesticida „prirodnim“. Važniji je pristup u kojem se štetočina prvo pravilno identifikuje, čuvaju se korisni organizmi, a sredstva za zaštitu koriste samo kada su zaista potrebna.

Neem, buhač, kopriva i nana pokazuju koliko je biljni svet hemijski složen. Biljke nisu pasivni stanovnici bašte – one već milionima godina vode sopstvenu borbu protiv organizama koji pokušavaju da ih pojedu.