MEĐUNARODNO EKOLOŠKO ZAKONODAVSTVO SA OSVRTOM NA ZAŠTITU ŽIVOTNE SREDINE U EVROPSKOJ UNIJI

42 25 minutes read

Autor: Prof. dr Dragan Bataveljić

Fakultet za evropske pravno-političke studije, Beograd

Oduvek je pitanje zaštite životne sredine, za svakog čoveka na ovom svetu, bilo od ključnog značaja za njegovo zdravlje i opstanak na ovoj planeti. Ovaj prioritet je postao aktuelan, posebno u vremenu u kome živimo, mada je čovečanstvo dosta kasno shvatilo kolika je važnost očuvanja životne sredine, pre svega, vazduha, vode, zemljišta i svega što nas okružuje. Zbog toga, svaka zemlja mora da tačno i blagovremeno informiše svoje građane o tome, kakvu vodu piju, kakvu hranu jedu, kako se rešavaju problemi sa otpadom i, pre svega, kakav vazduh udišu. Zdravlje, kao i bolest je rezultanta interakcije čoveka i okoline. Interesovanje za uticaj okoline na zdravlje je počelo da raste tek posle održane Konferencije o čoveku i njegovoj okolini u Stokholmu 1972. godine.

Ubrzani tehnološki i demografski razvoj suočava čovečanstvo, sa velikim zagađenjem vazduha, te se nameće potreba za smanjenjem, odnosno eliminacijom emisije zagađujućih materija u životnu sredinu. U zemljama članicama Evropske unije, kao i u zemljama u našem neposrednom okruženju, vrše se rutinska merenja emisije štetnih gasova iz stacionarnih izvora emisije, što se čini i u drugim razvijenim zemljama sveta. To znači da se, globalno gledano, sve više stavlja akcenat na praćenje i ograničenje, odnosno eliminaciju emisije svih elemenata koji ugrožavaju zdravlje čoveka i njegovu ekološku bezbednost, a u tom procesu, ključnu ulogu igraju sredstva komuniciranja, tj. informisanje građana. Zemlje, članice Evropske unije, brinu o prirodnim resursima, kao što su: šume, mineralne vode, rude, tekuće vode, jezera, vazduh… kao o zaostavštini za budućnost!!! Bez obzira što naša zemlja nije članica Evropske unije, ova obaveza se odnosi i na nju samu. Srbija mora da poštuje zakone koji se, već, decenijama primenjuju u svetu, kao i da primenjuje adekvatne i efikasne mere i kazne prema svima onima koji su nemarni u svom poslu i koji, pritom, zagađuju životnu sredinu, a posebno vazduh koji svi udišemo.

Pod životnom sredinom podrazumevamo okolinu koja obuhvata vazduh, vodu, zemljište, šume, ljudsku i stočnu hranu i druga prirodna dobra, kao i radom stvorene vrednosti od opšteg ljudskog interesa. Prema stavovima Svetske zdravstvene organizacije (WHO), zdrava životna sredina obuhvata pet osnovnih uslova:

čist vazduh,

ispravnost i dovoljna količina pijaće vode,

ispravna i dobro balansirana ishrana,

bezbedna i mirna naselja i

stabilni eko-sistemi u kojima ljudi mogu voditi visokokvalitetan život.

Zaštita i unapređenje čovekove životne okoline uređena je brojnim opštim i posebnim propisima. Posebnim propisima se ostvaruju mere i obaveze od značaja za zaštitu i unapređenje pojedinih delova čovekove okoline. Među ove propise spadaju propisi o:

upralvjanju otpadom;

zaštiti vazduha od zagadjenja;

zaštiti od buke;

hemikalijama i biocidnim proizvodima;

zemljištu i vodama;

zaštiti od jonizujućih i nejonizujućih zračenja;

zaštita bilja i korisnih životinja;

zaštiti radne sredine i

zaštiti prirode, pojedinih kulturnih, istorijskih i drugih vrednosti.

Sve zemlje članice Svetske zdravstvene organizacije (SZO) treba da obezbede legislativne, administrativne i ekonomske mehanizme koji omogućavaju zdrav način života fizičku, socijalnu, kulturnu i ekonomsku sredinu. Politika mora da pruži odgovarajuću podršku zdravlju, jer je prisutna pojava da određene grane industrije uživaju podršku, čak i ako proizvode artikle štetne po zdravlje. Takvi artikli se slobodno reklamiraju. Proizvođači su sponzori kulturnih, naučnih i sportskih manifestacija i takmičenja, a proizvodi koji štete zdravlju izvoze se i propagiraju u zemljama u razvoju. Zato je neophodno da svaki pojedinac ima uticaj na proces donošenja odluka, kako u privatnom, tako i u javnom sektoru, jer će samo tako biti u mogućnosti da bira zdrav način života. Ovde posebno naglašavamo značaj Deklaracije o primarnoj zdravstvenoj zaštiti iz Alma Ate, koja omogućava aktivnu participaciju građana.

Mnogi istraživači su, krajem XX veka, pokušavali da svojim naučnim istraživanjima ukažu na potrebu i neophodnost očuvanja zdrave životne sredine, na opasnosti koje nam prete od nekontrolisanog bacanja zagađenih otpadaka, od nepravilnog odnosa prema prirodi i biljnom i životinjskom svetu koji nas okružuje, od nepravilnog korišćenja brojnih energetskih resursa i slično. I naši brojni autori su, takođe, svojim naučnim radovima, monografijama, udžbenicima pripremljenim za studente odgovarajućih fakulteta, naučnim skupovima i slično, ukazivali na uzroke narušavanja životne sredine, na ekološke katastrofe sa manjim i većim posledicama krajem XX veka i na to šta treba učiniti u budućnosti. Zato je neophodno da se svi oni, kao i njihovi naslednici, koji budu nastavili njihov naučni rad, ne zaustave na pola puta, već da sa još većim žarom krenu na ukazivanje uočenih problema. Oni moraju, u tom svom pohodu, da približe sve navedene probleme i običnom čitaocu, građaninu, studentu, učeniku i deci, da bi svi oni naučili kako da očuvaju planetu Zemlju na kojoj žive, da na njoj opstanu i da shvate da nemaju rezervnu planetu.

Značajno mesto u XXI veku se mora dati svim aspektima ekologije i zaštite životne sredine, u cilju postizanja ekološke bezbednosti. Upravo zbog toga, najznačajniji zadatak sadašnjih i budućih generacija, jeste očuvanje životne sredine, proizvodnja zdrave hrane, obezbeđivanje pitke vode i čistog vazduha. Ne sme se dozvoliti da se industrijalizacija okrene protiv svojih stvaralaca, već se industrijska revolucija mora maksimalno iskoristiti radi održanja i stvaranja bezbednih uslova života. Zato ovde treba naglasiti da je kraj XX i početak XXI veka prošao u znaku tri međusobno povezana procesa. To su: globalizacija, snažan razvoj nauke i tehnologije i globalna ugroženost ekološkog sistema. Degradacija čovekove sredine i kvaliteta njegovog života, postala je sve vidljiviji deo globalne krize. Globalno zagrevanje planete, koje se naziva “efekat gasova staklene bašte”, dovodi do topljenja polarnog leda i ukazuje na mogućnost pojave novog kolapsa ekosistema. Današnje koncentracije gasova “staklene bašte”, znatno su veće od kritičnih i, otuda je, kako svakodnevno upozoravaju najveći naučnici sveta, taj novi kolaps ekosistema, izgleda, neizbežan. Zato je potrebno koncentraciju ugljen-dioksida (CO2) u atmosferi, spustiti na dozvoljeni nivo i smanjiti emisiju štetnih gasova sa gradskih deponija i đubrišta, ako mislimo da dočekamo XXII vek. Da ovo nije nimalo beznačajno i da upozorenja brojnih stručnjaka nisu bez osnova, ukazuje činjenica, da su raniji klimatski kolapsi (a bilo ih je tri u zadnjih 400.000 godina), nastupili pri znatno manjoj koncentraciji gasova i znatno niže temperature, nego što je to slučaj danas.

Otuda, imperativ modernog društva, postaje smanjenje intervencije nad prirodom, a veće korišćenje informacija, medija i novih informatičkih tehnologija, kao i veće korišćenje ukupnog znanja. Instrumenti i mere pravne politike, na ovom putu, moraju da imaju odlučujuću i nezamenljivu ulogu, a u tom procesu značajan doprinos i neophodnu pomoć, moraju da pruže instrumenti i mere ekonomske i ekološke politike. Danas, skoro sve nacije sveta plaćaju veoma visoku cenu nepravilne i jeftine ishrane i odlaganja opasnog otpada, koje je rezultiralo zagađenjem životne sredine, a koje, danas, zahteva veoma skupo i komplikovano čišćenje.

S obzirom da je zadnjih nekoliko decenija došlo do naglog zagađivanja životne sredine, tim povodom je održan veliki broj konferencija, simpozijuma, seminara i drugih skupova, uglavnom pod okriljem Ujedinjenih nacija, ali i regionalnih organizacija (Evropske unije, Saveta Evrope, OEBS-a i drugih na tlu evropskog kontinenta). Međunarodna zajednica je donela veliki broj dokumenata u cilju zaštite životne sredine. Svi ovi dokumenti predstavljaju polaznu osnovu za konstituisanje jednog međunarodno-pravnog okvira za uređivanje životne sredine i uspostavljanje održivog razvoja globalnog društva, kao i njegovog prosperiteta. Naravno, prilikom donošenja ovih konvencija, polazilo se, pre svega, od principa utvrđenih Deklaracijom Ujedinjenih nacija o životnoj sredini da države, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, imaju pravo da eksploatišu svoja vlastita bogatstva u skladu sa politikom zaštite životne sredine, ali i odgovornost da ne nanose štetu životnoj sredini drugih zemalja ili područja van njihove nacionalne jurisdikcije.

Potpisivanjem Povelje Ujedinjenih nacija (The Charter of the United Nations) 1945. godine, prestala je da postoji Društvo (Liga) nacija, a osnovane su Ujedinjene nacije. Ova Povelja je usvojena 26. juna 1945. godine u San Francisku, potpisivanjem predstavnika 51 države, a stupila je na snagu 24. oktobra 1945. godine. Potpisivanje Povelje Ujedinjenih nacija i njeno osnivanje, predstavljali su ogroman napredak u okviru međunarodnih organizaciji, jer je tada prvi put u istorija čovečanstva, osnovana politička organizacija na nivou celokupnog čovečanstva, koja nosi međunarodno obeležje i ima svoje organe.

Iako je prošlo više od osam decenija od usvajanja Povelje, njeni principi i ciljevi su za međunarodnu zajednicu i dalje ostali neostvareni ideali, a kao glavni razlog ovakvog stanja navodi se sukob interesa velikih sila i njihovih različitih namera. “Od kada se formirala, Organizacija ujedinjenih nacija je imala periode različitog intenziteta rada – nekad je bila aktivna, nekad nije, u zavisnosti od međunarodnih odnosa. Naročito loš period u aktivnosti OUN je bio tokom hladnog rata. Najaktivniji period u radu ove organizacije je, pak, bio po završetku Drugog svetskog rata, nakon objave nezavisnosti država Trećeg sveta.”

Ujedinjene nacije su usvojile brojna dokumenta međunarodnog značaja, od kojih izdvajamo Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima iz 1948. godine, Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine i Pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine. Za razvoj ekološkog prava poseban značaj ima tzv. “treća generacija” ljudskih prava, u koju spadaju pravo na zdravu životnu sredinu i prirodne resurse, pravo na ekonomski i socijalni razvoj, pravo na samoodređenje i prigovor savesti, pravo na komunikaciju i sudelovanje u kulturnoj baštini i druga prava. Neke zemlje su razvile i ustavne mehanizme za zaštitu ovih prava. Među takvim primerima, možemo navesti mađarskog Parlamentarnog poverenika za buduće generacije, Odbor za budućnost u Parlamentu Finske i slično. Prvi međunarodni ugovori u ovoj oblasti počeli su da se razvijaju pred kraj XIX i početkom XX veka. Zbog toga treba uzeti u obzir vreme i okolnosti kada je ova međunarodna zajednica formirana, kao i činjenicu da ona nema mogućnost donošenja pravno obavezujućih odluka. Dakle, Ujedinjene nacije “ne stvaraju međunarodno pravo, već pružaju stručnu i tehničku pomoć (Komisija za međunarodno pravo, pre svega) kako bi državama pomogle da ga na način poznat od davnina stvaraju.”

U ovom delu ćemo navesti najvažnije elemente međunarodnog ekološkog zakonodavstva. Korpus ovih dokumenata je dosta obiman i mi ćemo u daljoj analizi, pokušati da damo jedan sveobuhvatan pregled svih važećih deklaracija, konvencija, protokola, pravila i slično, koji se primenjuju (ili treba da se primenjuju) u zaštiti životne sredine na globalnom nivou. Spisak ovih dokumenata je dosta širok i mi ćemo, u najkraćim crtama, o svakom od njih, upoznati zainteresovane čitaoce i ukazati na njihov značaj. Zbog obima ovog rada, nećemo se upuštati u dublju analizu svih ovih dokumenata, ali će, sigurno, to biti glavna tema neke od budućih monografija, koja treba da bude posvećena, upravo, što detaljnijoj obradi i prikazivanju savremenog međunarodnog ekološkog zakonodavstva.

Kao jedan od najstarijih dokumenata iz ove oblasti, navodimo Helsinška pravila o upotrebi voda međunarodnih reka, usvojena u Helsinkiju (Finska) 1966. godine. Ova pravila predstavljaju prvi i jedan od ključnih dokumenata u nastanku i razvoju međunarodne politike i prava u oblasti korišćenja voda, a usvojio ih je Komitet za reke Udruženja za međunarodno pravo (ILA). Ona predstavljaju međunarodne smernice, koje regulišu način korišćenja reka i njihovih povezanih podzemnih voda koje prelaze nacionalne granice. Helsinška pravila se sastoje od 37 članova raspoređenih u 6 poglavlja.

Močvarna područja imaju izuzetan ekonomski i ekološki značaj, ali je, i pored toga, njihov značaj dugo godina bio neopravdano zanemarivan, jer su se močvare smatrale područjima koja nemaju korisnu ulogu za društvo. Štaviše, u mnogim slučajevima se na močvare gledalo kao na područja koja su veoma štetna za ljude i njihovo zdravlje, a kao glavni razlog za to se isticalo da su one izvori raznih bolesti, kao što je, na primer, malarija. Međutim, danas se smatra da močvarna područja predstavljaju jedan veoma dinamični kompleks flore i faune, brojnih mikroorganizama i samog prirodnog okruženja. Otuda je, radi zaštite ovih područja, doneta Konvencija o močvarama koje su od međunarodnog značaja, naročito kao staništa ptica močvarica – Ramsarska konvencija (Convention on Wetlands of International Importance especially as Waterfowl Habitat), 2. februara 1971. godine u iranskom gradu Ramsaru, pod pokroviteljstvom UNESCO-a i datum njenog donošenja se svake godine obeležava kao Svetski dan močvarnih područja (World Wetlands Day). Najvažniji cilj ove Konvencije se sastoji u podizanju svetski o vrednosti močvara za celu planetu Zemlju i samo čovečanstvo, očuvanjem mnogih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih zajednica, od kojih čovek mnoge koristi i, u određenoj meri, zavisi od njih. Zbog svog značaja, ova Konvencija danas broji 172 zemlje članice (stanje iz 2024. godine) i predstavlja jedan od najstarijih dokumenata, koji se bavi pitanjima zaštite prirode. Srbija je Ramsarsku konvenciju ratifikovala 1977. godine, dok je bila sastavni deo SFRJ.

Samo godinu dana kasnije, održana je Prva konferencija UN-a o životnoj sredini u Stokholmu 1972. godine i može se reći da je ona predstavljala prekretnicu u razvoju ekološkog prava i odnosa čoveka prema životnoj sredini. Značajno je napomenuti da je 5. jun (kao prvi dan održavanja ove Konferencije), proglašen Svetskim danom zaštite životne sredine. Naime, na ovoj Konferenciji je usvojena Deklaracija UN o čovekovoj sredini – Stokholmska deklaracija, koja sadrži 26 osnovnih principa zaštite životne sredine. Smatra se da je neophodno da ovi principi budu sastavni deo nacionalnih zakonodavstava država koje su usvojile ovu Deklaraciju. Tu se navodi, pre svega, princip da “čovek ima osnovno pravo na slobodu, jednakost i adekvatne životne uslove u životnoj sredini, čiji kvalitet omogućava dostojan život i blagostanje”. Time je, na neki način, započeto tzv. ekološko doba, koje se karakteriše održavanjem brojnih konferencija i donošenjem međunarodnih dokumenata koji su regulisali ovu materiju.

Iste godine (1972.), zbog velikog značaja, a u cilju očuvanja najvrednijih kulturnih i prirodnih destinacija na našoj planeti, 16. novembra je usvojena Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (The Convention concerning the Protection of World Cultural and Natural Heritage) od strane Generalne konferencije UNESCO. Tom prilikom je na istoj Konferenciji usvojena i Preporuka o zaštiti kulturnog i prirodnog nasleđa na nacionalnom nivou (Recommendation concerning the Protection, at National Level, of the Cultural and Natural Heritage). Osnovna poruka ove Konvencije se sastoji u ukazivanju na načine kako čovek, posmatrajući značaj kulturnog i prirodnog nasleđa, treba da pravi interakciju sa kulturom i prirodom. Konvencija je stupila na snagu 17. decembra 1975. godine i do sada su je ratifikovale 193 države. Bivša SFR Jugoslavija je ratifikovala ovu Konvenciju 1974. godine. U najvrednija kulturna i prirodna područja na planeti, spadaju ona koja poseduju izuzetnu univerzalnu vrednost i koja su značajna za čitavo čovečanstvo (do 2024. godine je bilo na listi UNESCO upisano ukupno 1223 mesta). Nekoliko svetski prepoznatljivih područja su: Kilimandžaro u Africi, piramide u Egiptu, sveti grad Inka – Maču Pikču u Peruu, Plitvička jezera u Hrvatskoj, Durmitor u Crnoj Gori, Gamzigrad – Romulijana u Srbiji i slično.

Tokom druge polovine XX veka su uočene brojne nepravilnosti u trgovini retkim primercima flore i faune, tj. biljnog i životinjskog sveta, tako da su prvi značajniji međunarodni akti za sprečavanje ove međunarodne trgovine doneti sedamdesetih godina prošlog veka. Sadržaj Konvencije o međunarodnom prometu ugroženim vrstama divlje faune i flore (Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora – CITES) je usaglašen “na sastanku predstavnika 80 država u Vašingtonu, SAD, 3. marta 1973. godine i 1. jula 1975. godine stupila je na snagu.” Skraćeni naziv ove Konvencije je “Vašingtonski sporazum o zaštiti vrsta”, a ime je dobio po gradu u kome je prvi put potpisana – 1973. godine u Vašingtonu. Vašingtonski sporazum je od tada dva puta dopunjavan – u Bonu 1979. godine i u Bocvani 1983. godine, kada su usvojeni amandmani na ovu Konvenciju. Osnovni razlog donošenja ovih amandmana je rastući broj ugroženih vrsta flore i faune usled njihove ilegalne trgovine. Danas je Konvencijom zaštićeno oko 5.800 životinjskih i 30.000 biljnih vrsta, dok je prvi nacrt štitio samo oko 1.000 vrsta. Do sada su Konvenciju potpisale 183 države i Evropska unija. Savezna Republika Jugoslavija je ratifikovala CITES Konvenciju 2001. godine, a 2002. godine Konvencija je stupila na snagu. Osnovni cilj donošenja ove Konvencije je sprečavanje ugrožavanja biodiverziteta i njegovog potpunog gubitka, usled prekomerne eksploatacije i ilegalne trgovine biljnim i životinjskim svetom.

Kao prekretnica u razvoju ekološkog prava, može se navesti Konferencija UN o čovekovoj sredini, koja je održana u Stokholmu 1972. godine. Generalna skupština UN je na svom XXII zasedanju 1972. godine, usvojila sve preporuke Konferencije u Stokholmu, donošenjem odgovarajućih rezolucija, od kojih je na najznačajnija Rezolucija (2997-XXVIII) o osnivanju Programa UN za životnu sredinu (United Nations Environment Programme – UNEP). Ovaj Program je počeo sa radom 1973. godine i njemu je poverena uloga glavnog koordinatora međunarodne saradnje u oblasti zaštite i unapređenja životne sredine. Na Trećem zasedanju Upravnog saveta UNEP-a (1975.) usvojena je odluka o aktivnijoj ulozi ovog organa u oblasti razvoja ekološkog prava, strategija daljeg razvoja ove grane prava, kao i određene smernice daljeg rada. Tako je odlučeno da se vrši sistemsko prikupljanje informacije iz oblasti ekološkog prava, da se sprovode osnovna načela usvojena na Konferenciji u Stokholmu i da se podstiče međunarodno ugovorno regulisanje zaštite čovekove životne sredine.

Posle drugog svetskog rata (1947. godine), osnovana je, na predlog Socijalnog i ekonomskog saveta Ujedinjenih nacija, Ekonomska komisija UN za Evropu (engl. United Nations Economic Commission for Europe – UNECE ili ECE). Prvi problemi, koji su postali predmet interesovanja u okviru delatnosti UNECE u oblasti zaštite životne sredine, vezani su za zaštitu vazduha od zagađivanja. Prvi međunarodni ugovor, koji je donet u okviru UNECE regiona 1979. godine u Ženevi, poznat je pod nazivom Konvencija o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima (The Convention on long-range transboundary air pollution – stupila na snagu 1983. godine). Ova Konvencija je potpisana od strane 34 države i Evropske zajednice i, globalno posmatrano, pomogla je da se ostvare određeni rezultati u pogledu smanjivanja zagađenja vazduha, mada su, mora se priznati, ipak ostali brojni izazovi u pogledu uspešnog sprovođenja daljih aktivnosti u navedenoj oblasti.

Kvalitet zemljišta je veoma značajan za očuvanje životne sredine i ima direktan uticaj na njen kvalitet, pa je zato neophodno kontinuirano praćenje stanja zemljišta i obezbeđivanje njegove pravne zaštite. To je uočeno pre skoro pola veka, tako da je ova neophodnost potvrđena još 1981. godine, kada su zemlje članice Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (Food and Agriculture Organization of the United Nations – FAO) formulisale i usvojile Svetsku povelju o zemljištu (World Soil Charter) Rezolucijom 8/81. Značaj ove Povelje je izuzetno veliki, jer je to prvi takav dokument globalnog karaktera, ali je zbog novih izazova i brojnih problema u ovoj oblasti, 2015. godine došlo do revidiranja nekih njenih odredbi, imajući u vidu nova naučna saznanja i uočavanje drugih načina zagađivanja zemljišta i njihovih posledica po životnu sredinu. Revidirana Svetska povelja o zemljištu (Revised World Soil Charter), kao međunarodno-pravni instrument za zaštitu i održivo upravljanje zemljištem, usvojena je 2015. godine na 39. Konferenciji država članica FAO, tj. u godini koja je proglašena Međunarodnom godinom zemljišta.

Kodifikacija međunarodnog prava mora je novijeg datuma, pa su obalne države, gledano kroz istoriju, same proglašavale svoju granicu na moru. Morske vode imaju izuzetno veliki značaj za očuvanje ravnoteže u životnoj sredini, s obzirom da samo 29% Zemljine površine čini kopno, dok preostali deo (71%) čini voda, od čega skoro 97% čine vode u okeanima i morima. Otuda, veze između razvoja pravila međunarodnog prava, koja se bave zaštitom mora i okeana, imaju svoje utemeljenje u ovom značaju morske sredine za životnu sredinu, uopšte i njen održivi razvoj. Radi obezbeđivanja održivog korišćenja mora i prevazilaženja sve većih nesuglasica, u organizaciji Ujedinjenih nacija održana Prva konferencija o pravu mora u Ženevi 1958. godine (United Nations Convention on the Law of the Sea – UNCLOS I), koja je rezultirala usvajanjem četiri značajne konvencije (Ženevske konvencije):

Konvencije o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu;

Konvencije o otvorenom moru;

Konvencije o epikontinentalnom pojasu;

Konvencije o ribarenju i očuvanju živog sveta na otvorenom moru.

Druga konferencija UN o pravu mora (UNCLOS II), održana je u Ženevi 1960. godine, koja je trajala šest nedelja, ali i pored toga, nije dovela do potpisivanja novih sporazuma, jer su zemlje u razvoju i zemlje trećeg sveta, kao učesnice ove Konferencije, imale samo ulogu “saveznika” SAD-a i SSSR-a, bez nekog značajnijeg sopstvenog doprinosa. Zbog napred navedenog, u Njujorku je sazvana Treća konferencija UN-a o pravu mora (UNCLOS III) 1973. godine i trajala je sve do 1982. godine, koja je rezultirala usvajanjem teksta Konvencije Ujedinjenih nacija u pravu mora (United Nations Convention on the Law of the Sea) u Njujorku 30. aprila 1982. godine. Svečano potpisivanje ove Konvencije je izvršeno na Jamajci (Montago Bej) 10. decembra 1982. godine, a ona je stupila na snagu 16. novembra 1994. godine. Značaj ove Konvencije se sastoji u tome što je ona predstavljala jedan opšti ugovor u kome je uneta odredba koja, na jasan i jezgrovit način, ističe obavezu svake države da čuva i štiti morsku sredinu, kao i da propiše zakonodavne norme, mere i postupke u svrhu smanjivanja odlaganja toksičnih i štetnih supstanci u morsku okolinu.

Sledeći značajan dokument predstavlja Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača, koja je doneta u Beču, 22. marta 1985. godine, a stupila je na snagu 22. septembra 1988. godine (kod nas je objavljena u “Službenom listu SFRJ”, br. 1/90). Prema njenim odredbama (član 1), ozonski omotač, kao osnovni predmet zaštite ovog međunarodnog akta, definisan je kao “omotač ozona u atmosferi iznad planetarnog graničnog sloja”. Osnovni razlog donošenja ove Konvencije jeste uočavanje štetnih posledica, koje nastaju u životnoj sredini i koje negativno utiču na ljudsko zdravlje. Strane ugovornice su, shvatajući opasnost i štetnost promena ozonskog omotača na ljudsko zdravlje i životnu sredinu, utvrdile opštu obavezu, koja se sastoji od preduzimanja odgovarajućih mera, radi zaštite ljudskog zdravlja i životne sredine. Bečka konvencija je predvidela formiranje Konferencije strana (Conference of the Parties – CoP), Sekretarijat za ozon (Ozone Secretariat), Menadžment za istraživanje ozona (Ozone Research Managers – ORM) i Biroa Konferencije strana (Bureau of the Conference of the Parties – Bureau).

Posle Bečke konvencije, naučnici su dugotrajnim istraživanjima utvrdili koje, ljudskim aktivnostima proizvedene, supstance oštećuju ozonski omotač i koliki im je faktor oštećenja ozonskog omotača (ODP faktor). Daljom međunarodnom saradnjom naučnika, vladinih institucija i nevladinih udruženja, 1987. godine u Montrealu je rođen Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač. Tada su Protokol potpisale 22 zemlje sveta, a ovaj Protokol je stupio na snagu 1. januara 1989. godine. Ovaj Protokol sa svoja četiri amandmana, sadrži šemu prestanka proizvodnje i potrošnje supstanci koje oštećuju ozonski omotač. Ukupan broj ovih supstanci je 96, koje su svrstane u četiri aneksa Protokola. Takođe, on sadrži i konkretne mere, kojima se reguliše proizvodnja, izvoz i uvoz ovih štetnih supstanci. Do danas je Montrealski protokol potpisalo 196 država i Evropska unija.

Krajem osamdesetih godina XX veka, Organizacija Ujedinjenih nacija je počela izradu konvencije koja bi se odnosila na problem prekograničnog prometa opasnog otpada. Ona je usvojena na konferenciji u Bazelu (Švajcarska) 1989. godine, gde je sačinjen dokument Programa za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP) pod nazivom Bazelska konvencija o nadzoru prekograničnog prometa opasnog otpada i njegovog odlaganja. Konvencija je stupila na snagu tri godine kasnije (1992), dok je 1995. godine usvojen i tzv. Amandman o zabrani. Socijalistička Republika Jugoslavija je ratifikovala Bazelsku konvenciju 2000. godine, a Srbija je kao njena pravna naslednica, nastavila da poštuje ovu Konvenciju. Do 2022. godine, Bazelsku konvenciju je ratifikovalo 190 zemalja. Glavni cilj Bazelske konvencije je “uspostavljanje kontrole prekograničnog kretanja opasnih otpada uz svođenje količina opasnih otpada na minimum i pružanje pomoći u procesima upravljanja i odlaganja ovih otpada na način kojim će se poštovati zahtevi životne sredine.”

Većina država UNECE regiona je (u različitim oblicima) uvela “instrument” procene uticaja na životnu sredinu za delatnosti koje mogu da štetno utiču na čovekovu okolinu unutar pojedinih država. Ova procena je postala veoma značajan mehanizam politike zaštite životne sredine nacionalnih država. To je bio osnovni razlog za donošenje Konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (Convention on Environmental Impact Assessment in a Transboundary Context – Espoo Convention – EIA) u finskom gradu Espou 25. februara 1991. godine. Konvenciju su potpisale Evropska zajednica (sada Evropska unija) i 29 država do 2. septembra iste godine, a ona je otvorena za ratifikaciju, prihvatanje, odobrenje i pristupanje, već od 3. septembra. Konvencija je stupila na snagu 10. septembra 1997. godine, tj. tri meseca posle njenog ratifikovanja od strane Poljske, koja je to, kao šesnaesta država učinila 12. juna 1997. Republika Srbija je donela Zakon o potvrđivanju ove Konvencije 2007. godine. Osnovni cilj ovog dokumenta se sastoji u sprečavanju, smanjivanju i ograničavanju prekograničnih šteta, koje mogu nastati preduzimanjem određenih aktivnosti, a koje mogu imati značajne negativne posledice u drugim državama. Procena uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu predstavlja, na neki način “predviđanje” uticaja, koji planirane aktivnosti mogu da imaju na čovekovu okolinu.

Ujedinjene nacije su organizovale drugu globalnu konferenciju (prva je bila u Stokholmu), koja je po svom značaju u pogledu zaštite životne sredine, istorijska konferencija UN-a. Nazvana “Samit o Zemlji”, u Rio de Žaneiru od 3-14. juna 1992. godine je održana Konferencija UN o životnoj sredini i održivom razvoju (The United Nations Conference on Environment and Development – UNCED) i rezultirala je donošenjem sledećih dokumenata:

Deklaracije o životnoj sredini i razvoju ( Rio deklaracije);

Agende 21 ( Programa aktivnosti za XXI vek);

Okvirne konvencija UN o klimatskim promenama;

Konvencije o biološkoj raznovrsnosti i

Principa za postizanje globalnog konzensusa o upravljanju, konzervaciji i održivom razvoju svih oblika šuma.

Deklaracija o životnoj sredini i razvoju (United Nations Conference on Environment and Development – UNCED), poznatija kao Rio deklaracija, usvojena je 1992. godine na Konferenciji o životnoj sredini i razvoju UN-a. Ova Deklaracija se sastoji od 27 principa, koji su stvoreni kao vodič državama u budućem održivom razvoju, a potpisalo ju je preko 170 država. u razvoju.

Kompletan tekst Agende 21 je predstavljen na Konferencija o životnoj sredini i razvoju, održanom u Rio de Žaneiru 1992. godine. Agenda 21 (A21) predstavlja takav projekat (proces), koji služi kao operativna platforma integralnog koncepta održivog razvoja. Pojam “održivi razvoj” (engleski “sustainable development“) ustanovljen je još 1989. godine i zvanično proklamovan Bergenskom deklaracijom iz 1990. godine, kao razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjosti, tako da ostavlja mogućnost budućim generacijama da zadovolje svoje potrebe i da se i same razvijaju. Održivi razvoj se definiše kao razvoj koji obezbeđuje osnovne ekonomske, društvene i mogućnosti zaštite životne sredine za sve, ne narušavajući, pritom, vitalnost ekoloških sistema i sistema unutar zajednice, od kojih zavise ove mogućnosti. “Agenda 21 formuliše niz akcija koje bi trebalo da dovedu do privredno, društveno i ekološki održivog razvoja. Potpisnice Agende 21 su 173 zemlje, uključujući i Srbiju.” Agenda 21 zagovara koncept održivog razvoja i predstavlja globalni akcioni plan ovog razvoja za vek u kome živimo. Otuda i nosi naziv Agenda 21 – Globalni akcioni plan održivog razvoja za 21. vek. Ona obrađuje najznačajnije probleme u oblasti zaštite životne sredine sa kojima se svet, danas, suočava i njen osnovni cilj je da pripremi čovečanstvo za izazove koji ga čekaju u ovom veku.

Suočavamo se sa konstantnim povećavanjem emisije gasova koje izaziva efekat staklene bašte, čija je posledica rast temperature na zemlji, topljenje leda na Arktiku i Antarktiku i druge negativne klimatske promene. Upravo takve sumnje su iznete na Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (United Nations Framework Convention on Climate Change – UNFCCC), koja je održana u Njujorku 9. maja 1992. godine. Navedeni Okvirnu konvenciju (UNFCCC) su potpisale 154 države na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju (UNCED), održanoj u Rio de Žaneiru 5-14. juna 1992. godine. Kod nas je objavljena u “Službenom listu SRJ”, broj 2/97 i ona predstavlja međunarodni ugovor među zemljama potpisnicama protiv opasnog ljudskog uplitanja u klimatski sistem, a glavni način da se ovo sprovede u praksu, jeste ograničavanje povećanja gasova staklene bašte u atmosferi. Osnovni cilj navedene Konvencije jeste da se zaštiti klimatski sistem za sadašnje i buduće generacije i da se stabilizuje koncentracija gasova staklene bašte u atmosferi, na nivou koji bi sprečavao opasne uticaje na klimatski sistem (član 2. Okvirne konvencije). Uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime, sačinjen je Protokol u Kjotu, 11. decembra 1997. godine, kojim je utvrđena obaveza ugovornih strana da sprovode i dalje razrađuju politike i mere u skladu sa svojim nacionalnim okolnostima.

Ujedinjene nacije su, radi očuvanja biološke raznovrsnosti, kao zajedničke brige čovečanstva, donele Konvenciju o biološkoj raznovrsnosti (Convention on Biodiversity – CBD) na Svetskom samitu o životnoj sredini i razvoju u Rio de Žaneiru 1992. godine. Na samoj Konferenciji u Riu, ovaj dokument su potpisale delegacije 153 zemlje (među njima i delegacija tadašnje SR Jugoslavije). Konvencija je stupila na snagu 29. decembra 1993. godine, a do sada je ratifikovana od strane 196 članica, uključujući i Evropsku uniju. Ova Konvencija obuhvata aspekte biološke raznovrsnosti (diverziteta) na svim nivoima i sve domene koji su, na direktan ili indirektan način vezani za raznovrsnost i njenu ulogu u čovekovom opstanku.

Peti važan, pravno neobavezujući dokument usvojen na Konferenciji o životnoj sredini i razvoju u Rio de Žaneiru 1992. godine jesu Principi za postizanje globalnog konsenzusa o upravljanju, konzervaciji i održivom razvoju svih oblika šuma. Iako nije pravno obavezujući, njegov značaj se sastoji u tome, što on predstavlja prvi globalni akt koji se odnosi na sve vrste šuma i što u sebi sadrži 15 principa, čiji je osnovni cilj doprinos obezbeđivanju, očuvanju, upravljanju i održivom razvoju svih vrsta šuma. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 17. decembra 2007. godine usvojila posebnu Rezoluciju, pod nazivom “Pravno neobavezujući instrument za sve vrste šuma”

UNECE Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera (skraćeno: Konvencija o vodama) je potpisana 17. marta 1992. godine u Helsinkiju (stupila na snagu 1996. godine, kada je ratifikovana od strane 41 države i Evropske zajednice), u cilju zaštite i ekološki prihvatljivog upravljanja prekograničnim vodotokovima i podzemnim vodama. Republika Srbija je Konvenciju o vodama ratifikovala 2010. godine. Ovom Konvencijom su zemlje potpisnice obavezane da koriste prekogranične vode na razuman i pravedan način i da osiguraju njihovo održivo upravljanje, kao i da sprečavaju, suzbijaju i smanjuju prekogranični uticaj voda. Uz Konvenciju o vodama su doneta dva dodatna protokola – Protokol o vodi i zdravlju i Protokol o građanskoj odgovornosti i naknadi štete u prekograničnim vodama uzrokovane industrijskim nesrećama. Od 2016. godine, Konvencija je otvorena za pristupanje svim državama članicama UN.

Konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa (The Convention on the Transboundary Effects of Industrial Accidents – TEIA) je doneta u Helsinkiju, 17-18. marta 1992. godine, a stupila na snagu 19. aprila 2002. godine. Do maja 2013. godine, ova Konvencija je ratifikovana od strane 41 države. Srbija je donela Zakon o potvrđivanju ove Konvencije 29. maja 2009. godine, a ovaj međunarodni akt je ratifikovan i od svih bivših jugoslovenskih republika, kao i od zemalja u okruženju. Prema ovoj Konvenciji, industrijski udes predstavlja “nekontrolisani događaj za vreme bilo koje aktivnosti koja uključuje opasne materije, bilo u instalaciji (na primer za vreme proizvodnje, upotrebe, skladištenja, rukovanja ili odlaganja) ili prilikom transporta.”

Zbog svog značaja i aktuelnosti (s obzirom da do ovakvih udesa može često da dođe, a nažalost i dolazi), kao i zbog veoma negativnih posledica i efekata, pre više od dve decenije (21. maja 2003. godine), donet je u Kijevu Protokol o građanskoj odgovornosti za štetu i naknadu štete uzrokovane prekograničnim efektima industrijskih udesa na prekograničnim vodama. Ovaj Dokument je zajednički instrument za dve konvencije – Konvenciju o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima i Konvenciju o vodama, a na ministarskoj konferenciji pod nazivom “Životna sredina za Evropu” (eng. Environment for Europe), su ga potpisale 22 države. Nešto kasnije, u toku 2003. godine, potpis na ovaj Dokument su stavile još dve države, a do danas ga je ratifikovala samo Mađarska 2004. godine (Republika Srbija još uvek nije potpisala navedeni Protokol). Osnovni cilj Protokola predstavlja stvaranje pravnog okvira, koji reguliše građansko-pravnu odgovornost i stvara mogućnost za odgovarajuću i efikasnu nadoknadu štete, koja je prouzrokovana posledicama prekograničnih industrijskih udesa na prekograničnim vodama.

Kjoto protokol uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime (engl. The Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate Change) iz 1997. godine, predstavlja dodatak međunarodnom sporazumu o klimatskim promenama, potpisan sa ciljem smanjivanja emisije ugljen-dioksida i drugih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Do sada su ga potpisale 192 države i vladine organizacije (stanje: 2024.). “Da bi stupio na snagu, bilo je potrebno da ga ratifikuje najmanje 55 država i da države koje su ga ratifikovale čine najmanje 55% zagađivača.” Protokol je stupio na snagu 16. februara 2005. godine, kada ga je ratifikovala Rusija, a otvoren je za potpisivanje u japanskom gradu Kjotu, na trećem zasedanju Konvencije Ujedinjenih nacija za klimatske promene (United Nations Framework Convention on Climate Change – UNFCCC), 11. decembra 1997. godine. Srbija je prihvatila Kjoto protokol 24. septembra 2007. godine. Sjedinjene Američke Države i neke manje države odbile su da ratifikuju Protokol iz Kjota. Kjoto protokol je prestao da važi 2012. godine, a ustanovljena je potreba da se za period posle 2012. godine, predlože efikasnije mere i Protokol revidira.

Konvencija UN o pravu korišćenja neplovidbenih međunarodnih vodotokova doneta je 1997. godine i ona je, prvi put, utvrdila pravila ponašanja u oblasti korišćenja neplovidbenih međunarodnih tokova, koji ima uticaj na sveukupni razvoj međunarodnog vodnog prava. Najznačajniji princip koji ova Konvencija utvrđuje, jeste princip pravičnog i razumnog korišćenja međunarodnih vodotokova, a to podrazumeva da svaka država potpisnica na svojoj teritoriji optimalno i održivo koristi vodotok.

Jedan od najznačajnijih međunarodno-pravnih dokumenata, čiji se značaj ogleda u demokratizaciji politike životne sredine i razvoju institucija civilnog društva, jeste Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pristupu pravdi u pitanjima životne sredine (Arhuska konvencija), koja je usvojena 25. juna 1998. godine u danskom gradu Arhusu, potpisivanjem dogovora od strane 49 ministara za životnu sredinu evropskih zemalja. To je međunarodni sporazum (stupio na snagu 30. oktobra 2001. godine), kojim se utvrđuju prava pojedinaca i organizacija civilnog društva u vezi sa životnom sredinom, kao i obaveze savremenog čovečanstva prema budućim generacijama. Cilj ovog dokumenta je da ojača ulogu građana i organizacija civilnog društva u pitanjima koja se tiču životne sredine, a on je utemeljen na principima participacije (tzv. participativne demokratije). Srž Arhuske konvencije čine tri stuba, od kojih se prvi odnosi na pravo građana na pristup ekološkim informacijama, s obzirom da je informisanje u samom centru adekvatnog rešavanja problematike životne sredine, drugi se sastoji u participiranju, tj. učešću javnosti u procesu donošenja odluka o pitanjima vezanim za životnu sredinu, dok treći stub definiše mogućnost građana da pokrenu postupak pred pravosudnim ili drugim nezavisnim organima.

U španskom gradu Kartageni, 29. januara 2000. godine je donet Protokol, koji se naziva Kartagenski protokol o biološkoj zaštiti. Protokol je stupio na snagu 2003. godine, kada ga je potpisalo 50 zemalja, što je bio neophodan uslov. Prema podacima iz 2020. godine, Protokol je imao 173 strane potpisnice, od kojih je 170 država članica Ujedinjenih nacija, Evropska unija, Država Palestina i Nijuе (ostrvo u Tihom okeanu). Ovaj Protokol predstavlja, prema svom karakteru, jedan novi sporazum, čija se osnovna funkcija sastoji u dopuni Konvencije o biološkoj raznovrsnosti i to u onim delovima koje ova Konvencija nije do kraja jasno i precizno regulisala. Njegov osnovni cilj je stvaranje uslova koji bi omogućili zaštitu biološke raznovrsnosti od eventualnih opasnosti koje bi mogle da nastanu primenom moderne biotehnologije i stvaranja živih modifikovanih organizama. Protokolom se ustanovljava i određena vrsta informacionog sistema – Međunarodni mehanizam za razmenu informacija o biološkoj sigurnosti, koji treba da omogući, podstakne i unapredi razmenu informacija o živim modifikovanim organizmima između država članica, kao i da im pomogne u sprovođenju odredaba ovog Protokola.

Protokol o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (Protocol on Strategic Environmental Assisstment – SEA) donet je uz Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (EIA) u Kijevu 2003. godine. Navedena Espo konvencija (EIA) iz 1991. godine je, u osnovi, usmerena na projekte koji se odnose na određene aktivnosti u životnoj sredini, dok Protokol o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (SEA), predstavlja određenu proceduru, koja se primenjuje na programe, planove, strategije i propise, čiji je predlagač javna vlast, a odnose se na oblast zaštite životne sredine. Strateška procena uticaja na životnu sredinu predstavlja jednu novu proceduru, koja proširuje sam koncept ove procene, kao i principe utvrđene i primenjene u ovoj oblasti. Strateška procena uticaja na životnu sredinu u Evropskoj uniji je uvedena 2001. godine, stupanjem na snagu Direktive EU 2001/42/EC o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu. Republika Srbija je potvrdila Protokol 2010. godine, donošenjem odgovarajućeg Zakona.

S obzirom da je bilo predviđeno da Kjoto protokol, kao izuzetno značajan međunarodni dokument, treba da prestane da važi 2012. godine, bila je zakazana 15. Konferencija zemalja ugovornica Okvirne konvencije UN o promeni klime u periodu 7-18. decembra 2009. godine, pod zvaničnim nazivom “Konferencija UN o promeni klime – Kopenhagen”. Međutim, završni dokument ove Konferencije, pod nazivom “Kopenhaški dogovor” (“Copenhagen Accord“), nije usvojen, nego je ovaj “Dogovor” samo “primljen k’ znanju” (“take a note”). Razlog neuspeha ove Konferencije, tj. nepostizanje dogovora o novom pravnom aktu, koji bi po prestanku Kjoto protokola obavezivao smanjenje emisija gasova staklene bašte između SAD-a, Evropske unije, Kine, Indije, Brazila i drugih članica Konvencije. Zbog svih ovih nesuglasica, bilo je predviđeno revidiranje navedenog “Dogovora iz Kopenhagena” do 2015. godine.

Nagoja – Kuala Lumpur protokol je, po svom karakteru, dopunski ugovor, a njegov osnovni cilj je dopuna Kartagena protokola o biološkoj zaštiti. Ime je dobio po gradu Nagoji, gde je usvojen oktobra 2010. godine i po gradu Kuala Lumpur, gde je održano nekoliko bitnih pregovora. Stupio je na snagu oktobra 2014. godine, a Republika Srbija ga je ratifikovala 2018. godine. Ovim Protokolom, strane ugovornice su obavezane da svojim nacionalnim zakonodavstvima (novim ili postojećim) obezbede odgovarajuća pravila i procedure koje se odnose na naknadu štete. On pruža praktična pravila za reagovanje na štetu nastalu od modifikovanih živih organizama koji potiču od prekograničnog kretanja i daje snagu principu “zagađivač plaća”.

Usvajanje Pariskog sporazuma 12. decembra 2015. godine, kojim je definisan okvir delovanja država u periodu posle 2020. godine, pozdravljeno je od većine država u njihovim zvaničnim izveštajima, a rezultatima ove Konferencije bila je zadovoljna i Evropska unija. Sporazum je stupio na snagu 2016. godine, a do januara 2021. godine, potpisalo ga je 190 država ugovornica Okvirne konvencije o promeni klime. Opšti cilj ovog Sporazuma je jačanje sprovođenja Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime i globalnog odgovora na pretnje koje su izazvane sve češćim klimatskim promenama. On bi mogao jezgrovito da se definiše kao “Sporazum dobre nade” jer su njime utvrđeni zajednički globalni ciljevi, koji bi trebalo da se ostvare do sredine XXI veka. Ciljevi i principi Pariskog sporazuma su značajni i za Republiku Srbiju, s obzirom da rešenja sadržana u ovom dokumentu uvažavaju tadašnji aktuelni status naše zemlje u međunarodnim ugovorima u oblasti klimatskih promena.