Edukativna funkcija medija u zaštiti životne sredine

Autor: Prof. dr Dragan Bataveljić, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Beograd

Za sva živa bića je od suštinskog značaja očuvanje životne sredine, čiji su resursi neophodni radi kao izvor hrane, vazduha, vode, energetskih resursa, prirodnih bogatstava i prostora za ostvarivanje društvenih aktivnosti. Otuda je neophodno sa svaki čovek mora da brine o očuvanju sredine koja ga okružuje, pa se slobodno može reći da je zaštita i briga o životnoj sredini obaveza svakog čoveka na planeti Zemlji.

Ukoliko se tako ne ponašamo, vrlo brzo se može doći u situaciju da ekološka pitanja i brojni ekološki problemi postanu vrlo osetljivi i globalno veoma važni. Naime, ova pitanja i problemi zahtevaju kolektivnu akciju za njihovo rešavanje. Činjenica je da živimo u vremenu u kome su sve učestaliji akcidenti, pa čak i u kome se suočavamo sa prognozama da će čovečanstvo okončati svoj život na planeti Zemlji zbog nedostatka izvora energije, pijaće vode, zdrave hrane itd. Zato se čitav svet, kao i Evropska unija i brojne druge nacionalne države, prizivaju pameti, usvajajući propise ekološke kulture, sa razloga što samo čovek ekološke kulture, može da doprinese očuvanju životne sredine u kojoj živi.

Brojni su uticaju na razvoj ekološke kulture i ekološke svesti jednog naroda, jer različiti društveni sistemi utiču na promovisanje i informisanje o različitim ekološkim sadržajima. Otuda, njihova aktivnost ima odlučujući značaj za širenje navedene kulture među mlađom populacijom, s tim što naglašavamo da uloga medija u širenju ekoloških ideja i ekološke svesti (kao i ekološke kulture) ima odlučujući značaj. Naime, mediji u savremenom svetu imaju veoma veliku ulogu, a tako je i u oblasti ekologije. Bolje reći, danas je, praktično, nemoguće zamisliti bolji život bez poštovanja odredaba odgovarajućih zakona, koji regulišu ovu, izuzetno značajnu i osetljivu, materiju. Mi živimo u vremenu kada je podizanje svesti o ekologiji i razumevanju problema o zaštiti životne sredine, od odlučujućeg značaja za svakodnevni život pojedinca. Ova uloga treba da bude poverena, pre svega medijima, s obzirom da oni imaju veliku moć uticaja na shvatanje, osećanja i razumevanja ekoloških problema. Takođe, uloga medija je izuzetno velika, jer oni šire ekološka znanja, tj. šire i razvijaju usvojene koncepte u javnosti o ekološkoj svesti građana. Konačno, ne možemo zaobići činjenicu da je velika medijska pokrivenost ekoloških tema i sadržaja, kako ranije, tako i sada, u naučnim radovima srpskih naučnika i autora bivših jugoslovenskih zemalja.

Značajan element današnjeg društva predstavlja ekološka svest, s obzirom da je današnji svet suočen sa brojnim problemima u životnoj sredini. Otuda, usled brojnih i značajnih faktora, izdvajamo promene u životnoj sredini, koje sve više dobijaju na značaju, a podizanje (širenje, jačanje) ekološke svesti, imaju primarni značaj za rešavanje ekoloških problema u budućnosti. Kada je reč o usvajanju jedne jedinstvene definicije ekološke svesti, može se reći da postoje brojne definicije, ali se moramo opredeliti za jednu, koja se najčešće prezentira studentima: „Ekološka svest predstavlja pored saznanja o stanju društva i prirode i uzrocima toga stanja i saznanja o potrebi zaštite prirode i daljeg narušavanja ekološke vrednosti u njoj kako bi se očuvao prirodni okvir života čoveka.“ Zato se može reći da nova naučna saznanja, stavovi, vrednosti, mišljenja i ponašanja, koja imaju za cilj smanjenje štetnih efekata savremene civilizacije po životnu sredinu, predstavljaju osnovu (temelj) savremene ekološke svesti. Naime, bez obzira što danas možemo da se suočimo sa brojnim definicijama ekološke svesti, moramo ukazati na jednu činjenicu – sve one sadrže neke zajedničke elemente: ekološko znanje, vrednovanje ekološke situacije i ekološko ponašanje.
U dosadašnjem radu smo ukazali, u najkraćim crtama, šta je ekološka svest, a u tekstu koji sledi želimo da analiziramo ekološku kulturu, tj. pojam i činioce koji utiču na njenu izgradnju, kao u ulogu medija na formiranje ekološke svesti i razvoj ekološke kulture. Ekološka kultura se može definisati kao „manje ili više čvrst sistem vrednosti i mišljenja o životnoj sredini, stanju njenih resursa, opasnostima kojima je životna sredina izložena i konceptima njene zaštite.“ Ova kultura predstavlja sastavni deo opšte kulture, tj. ona se može shvatiti kao poseban odnos čoveka prema prirodi i životnoj sredini koja ga okružuje. Nažalost, taj odnos čoveka prema svojoj okolini u savremenom svetu je dosta izmenjen, bolje reći, negativan i ima loš uticaj, pa zahteva izgradnju takvih uverenja i vrednosti koje treba da promene napred navedeni negativni odnos. Upravo se, zbog toga, smatra da izgradnja odgovarajuće ekološke kulture može da trajno i suštinski reši novonastale ekološke probleme. Naime, ekološka kultura predstavlja deo svakodnevnog života i, kao takva, ima svoje pozitivne i negativne karakteristike.

Govoreći o pojmu ekološke kulture, moramo ukazati na to da ona predstavlja pozitivan odnos čoveka prema životnoj sredini, a preduslov za to predstavlja posedovanje ekološke svesti, jer tek kada neko lice ispoljava odgovarajuće obrasce ponašanja (delovanja) prema sredini koja ga okružuje, tj. tek kada on ima pozitivno razvijenu ekološku svest, možemo da kažemo da takvo lice ima izgrađenu ekološku kulturu. Danas su veoma aktuelni problemi izazvani zagađivanjem životne sredine, kako na globalnom, tako i na nacionalnom nivou, pa je, otuda, poraslo interesovanje građana za pitanja ugroženosti okoline koja ih okružuje i mogućnost njene zaštite. Naime, ekološki problemi, sve češće i drastičnije klimatske promene, kao i aktuelne energetske tranzicije, na različite načine (i u različitoj meri) dobijaju svoj značaj u javnosti Republike Srbije. U godinama koje su ostale iza nas, a naročito u protekloj deceniji, u našoj zemlji je došlo do značajnog rasta interesovanja građana za ekološka pitanja, jer su se navedeni problemi, u značajnoj meri, intenzivirali. Jedan od osnovnih razloga prisutnosti ovih tema u javnosti Srbije, jeste porast broja informacija, kako kroz delovanje medija, tako i putem angažovanja stručne javnosti, civilnog sektora i drugih aktera koji pružaju informacije o životnoj sredini i imaju značajnu ulogu u razvojno-edukativnoj funkciji i njenoj zaštiti. Svakako da je digitalni način informisanja (internet portali, mobilne aplikacije i slično), najzaslužniji za takav razvoj broja informacija i brzinu njihovog pružanja, kao i motivaciju građana za veće interesovanje i bliže upoznavanje sa naraslim ekološkim problemima.

Čovečanstvo se susreće sa ekološkim problemima već dugi niz godina, mada je proces njihovog rešavanja započeo, slobodno možemo reći, dosta kasno, tj. tek od druge polovine XX veka. Tu, posebno, ističemo značaj Stokholmske deklaracije (tj. Deklaracije UN o čovekovoj sredini), koja je usvojena na Prvoj konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini, održane 1972. godine. Ova Konferencija je, može se reći, predstavljala pravu prekretnicu u razvoju ekološkog prava i odnosa čoveka prema životnoj sredini, a 5. jun (kao prvi dan njenog održavanja) proglašen je svetskim danom zaštite životne sredine. Od tada, pa sve do današnjih dana, razvijan je koncept ekološke bezbednosti, kako bi se što više i snažnije ukazalo na ozbiljnost i širinu ekoloških rizika. Ovaj koncept „podrazumeva veoma složen proces suprotstavljanja ugrožavanju iz bilo kog izvora bilo koje vrste i bilo koje komponente prirodne celine uključujući i ljudsko društvo, pri čemu se ostvaruje neki stepen zaštićenosti od opasnosti po egzistenciju, potrebe i interese.“ 3 Zato je pre jedne decenije (2015. godine) održan, u Parizu, klimatski samit na kome je usvojen Pariski klimatski sporazum (The Paris Agreement). U teoriji i praksi se, otuda, često može čuti da je ova godina uzeta kao referentna tačka, koja je označila ulazak čovečanstva u novu epohu borbe sa klimatskim promenama. Zato je, danas, primećena „užurbana“ globalna energetska tranzicija, zbog primetnog rasta globalne temperature, kako bi se njen rast, do kraja XXI veka, ograničio na 2°C.

Veliku ulogu u svemu tome imaju mediji, pre svega, u isticanju značaja alternativnih izvora energije, pre svega, obnovljivih izvora, kao što su vetar i sunce. Kada je reč o Republici Srbiji, moramo priznati da naša država značajno kasni za nivoom država članica Evropske unije, kako u rešavanju drugih pitanja, tako i u rešavanju ekoloških problema. Naime, činjenica je da Srbija tek od 2017. godine, u kontinuitetu ima resorno ministarstvo koje je zaduženo za zaštitu životne sredine. S obzirom da se naša zemlja nalazi, već nekoliko decenija na tzv. evropskom putu, zvanične institucije su, kroz proces usklađivanja sa politikama Evropske unije, počele da pokazuju sve veće interesovanje za energetsku tranziciju. Takođe, primetan je i razvoj ekološke svesti kod naših građana, a na jačanje informisanosti domaće javnosti o različitim ekološkim, energetskim i klimatskim temama, najveći uticaj su imali mediji, ekološki aktivisti, organizacije civilnog društva i naučna zajednica. Njihovo delovanje je posebno značajno na lokalnom nivou, jer je podstaklo razvoj informisanosti i društvenog učešća građana u manjim sredinama. 4 Poseban značaj u porastu informisanja javnosti ima nastanak usko specijalizovanih portala, koji se, upravo, bave istraživanjima i izveštavanjem o ekološkim, energetskim i klimatskim temama. Tu mislimo, pre svega, na portale kao što su: Klima101, Balkan Green Energy News, Energetski portal, a u novije vreme i portal Zelena Srbija.

Jačanje ekološke svesti naših građana i „osvešćivanje“ javnosti podstaknuto je samom sadržinom objavljenih tekstova, pri čemu poseban doprinos u informisanju stanovništva o postojanju brojnih ekoloških problema, imaju mediji koji su usmereni, upravo na istraživanja problema na lokalnom nivou. Oni to čine tako što pokreću ekološka pitanja, otkrivaju probleme i zahtevaju odgovornost institucija, tako da, iz godine u godinu, sve više prepoznaju ekološke probleme i njihov značaj. Naravno, značajan deo sadržaja se preuzima od domaćih i međunarodnih novinskih agencija, što sve ukazuje na potrebu angažovanja većeg broja novinara, koji bi se specijalizovali za izveštavanje o uočenim ekološkim problemima, klimatskim promenama, potrebi energetske tranzicije i slično.

Na osnovu napred navedenog možemo zaključiti da je ekološko novinarstvo, danas, jedna od najvažnijih vrsta novinarstva, jer se ekološka pitanja tiču svakog stanovnika naše zajedničke planete. Činjenica je da, nažalost, veoma mali procenat čovečanstva obraća dovoljno pažnje na konkretne priče o tome šta se stvarno dešava u svetu kada su u pitanju klimatska kriza, globalno zagrevanje, nekontrolisano krčenje šuma, zagađivanje vazduha, vode i zemljišta, potreba za smanjenjem emisije ugljen-dioksida i slično. Otuda je uloga medija u edukaciji stanovništva na globalnom, regionalnom, nacionalnom i lokalnom nivou u zaštiti životne sredine od ogromnog značaja. Zato, poslednjih godina, novinari koji se bave istraživanjem životne sredine, uočavanjem ekoloških problema, pisanjem i objavljivanjem tekstova, čine ogromne napore, kako bi privukli pažnju stručne i laičke javnosti. To nije nimalo lak posao, jer često nailaze na značajna suprotstavljanja i ometanja od strane nekih medija, političkih i drugih institucija, a posebno kompanija koje su zainteresovane za određena investiranja, bez obzira na to koliko će izazvati štete za buduće generacije i uticati na održivi razvoj. Brojni su uslovi i preduslovi za dobijanje statusa „ekološkog novinara“. Naime, potrebno je, pre svega, njihovo razumevanje naučnog jezika i njegovo „prevođenje“ u jednostavniji rečnik, koji je blizak širokom auditorijumu, posedovanje znanja o istorijskim događajima u životnoj sredini, razumevanje aktuelnih ekoloških problema i saopštavanje informacija javnosti na lako razumljiv način. Zato, ovi novinari naglašavaju potrebu da se pitanje ekologije i životne sredine stavi u središte dnevnog reda i da se stvaranje bogatstva (sticanje profita) ne vrši na račun degradacije prirode i životne okoline koja nas okružuje. Oni ukazuju, takođe, na neophodnost izveštavanja javnosti i ukazivanja na potrebu sprečavanja multinacionalnih kompanija da nastave sa nekažnjenim iskorišćavanjem resursa, kao što su voda, zemljište i drvo. Upravo se tu vidi značaj ekološkog novinarstva, koje je danas potrebnije više nego ikada, tako da i Evropska komisija, sve više zahteva razmenu informacija, tekstova i resursa. Ova Komisija naglašava potrebu smanjenja troškova i opterećenja onih koji pružaju informacije, maksimalno korišćenje postojećih informacija, bolje podatke i detaljnija istraživanja, poboljšano praćenje (monitoring) na terenu i slično.