Pojam i značaj ekoloških informacija

Prof. dr Dragan Bataveljić
Fakultet za evropske pravno-političke studije (FEPPS), Beograd

Pre nego što pažnju posvetimo glavnoj temi, ukazaćemo najpre na informacije od javnog značaja, tj. određivanje njihovog pojma i mesta u svakom društvu. Naime, informacija od javnog značaja je ključna za organe javne vlasti, kako bi pravilno primenjivali Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja . Odredbe ovog Zakona se najbolje mogu primeniti u praksi, kada su građani, mediji i drugi korisnici svojih prava dobro upoznati sa samim pojmom informacija od javnog značaja.

Prema članu 2. Zakona, „informacija od javnog značaja, jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. Da bi se neka informacija smatrala informacijom od javnog značaja nije bitno da li je izvor informacije organ javne vlasti ili koje drugo, lice, nije bitan nosač informacija (papir, traka, film, elektronski mediji i sl.) na kome se nalazi dokument koji sadrži informaciju, datum nastanka informacije, način saznavanja informacije, niti su bitna druga slična svojstva informacije.“ Opravdani interes javnosti postoji kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti i koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine. Razmatranje postojanja opravdanog interesa javnosti da zna uvek kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti i koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine uvodi nas u pojam ekološke informacije.
Ekološke informacije predstavljaju podatke koji se odnose na stanje životne sredine, činioce koji na nju utiču (zagađenje, emisije i slično), kao i mere njene zaštite i odgovarajuće ekonomske analize. Značaj ekoloških informacija (istinitih i blagovremenih) je od ključnog uticaja na donošenje odluka zasnovanih na činjenicama. Ove informacije doprinose podizanju ekološke svesti i omogućavaju poštovanje demokratskog prava javnosti da može da učestvuje prilikom donošenja odluka koje se tiču zdravlja životne sredine i zaštite zdravlja stanovništva. Razlikujemo dve osnovne vrste ekoloških informacija, i to u užem i u širem smislu. Ovo razlikovanje nije samo teorijsko, nego i praktičnog karaktera, jer postoji razlika u pogledu rokova u kojima organ vlasti treba da odluči o zahtevu. Takođe, postoji razlika i u pogledu rokova u kojima poverenik treba da odluči po žalbi, zatim u mogućnosti ograničenja prava, kao i u obavezi plaćanja naknade nužnih troškova.
Ekološka informacija u užem smislu se odnosi na ugrožavanje, odnosno zaštitu životne sredine i ona predstavlja takvu informaciju, koja ukazuje na iznenadnu opasnost, koja je prouzrokovana ljudskom aktivnošću ili je posledica prirodnih pojava, uključujući i informaciju o emisijama u životnu sredinu. Ekološka informacija u širem smislu predstavlja informaciju o životnoj sredini u pismenom, vizuelnom, zvučnom, elektronskom ili drugom materijalnom obliku, kojom raspolaže organ javne vlasti ili koja se čuva u ime organa javne vlasti. Ovakve informacije se odnose na stanje činilaca životne sredine, kao što su vazduh i atmosfera, voda, tlo, zemljište, predeli i prirodna područja, uključujući močvarna, priobalna, rečna i jezerska područja, biodiverzitet i njegove komponente, geodiverzitet i geonasleđe, genetički modifikovane organizme, kao i o interakciji između ovih činilaca. Takođe, ovakve informacije se odnose i na faktore, kao što su materije, energija, buka, zračenje ili otpad. Konačno, navedene informacije se odnose i na različite mere, kao što su: javne politike, strategije, zakonodavstvo, planovi, programi, sporazumi o pitanjima iz oblasti životne sredine i slične aktivnosti, izveštaji o sprovođenju propisa iz oblasti životne sredine, stanje zdravlja ljudi i njihovu bezbednost. Kao najvažnije elemente (aspekte) ekoloških informacija navodimo, pre svega, njihovo pojmovno određivanje, tj. sve ono što one obuhvataju. Tu mislimo, pre svega, na podatke o kvalitetu vazduha, vode, zemljišta, flori, fauni i biodiverzitetu, emisiji štetnih gasova, buci, zračenju, otpadu, hemijskim materijama, kao i merama i propisima, u koje spadaju strategije, akcioni planovi, zakoni i međunarodni sporazumi. Pored toga, ove informacije se odnose na zdravlje i bezbednost, tj. uticaj različitih faktora sredine na zdravlje ljudi i bezbednost hrane, a one su bitne zbog blagovremene prevencije i odgovarajuće zaštite, jer omogućavaju reagovanje u slučaju ekoloških akcidenata. Ovakve informacije omogućavaju i učešće javnosti u donošenju značajnih odluka, jer daju građanima moć da aktivno utiču na lokalne i regionalne projekte, pre izdavanja građevinskih ili operativnih dozvola. One su značajne za edukovanje, kako mlađih, tako i starijih generacija i podizanje ekološke svesti, jer na taj način pomažu razvoj ekološke pismenosti i odgovornog ponašanja prema prirodi. Njihov značaj se ogleda i u doprinosu održivom razvoju, jer služe kao osnova privredi i državi za planiranje zelene ekonomije i korišćenje obnovljivih izvora energije.
U Republici Srbiji je pravo na pristup ekološkim informacijama, regulisano Ustavom Republike Srbije, Zakonom o zaštiti životne sredine i Arhuskom konvencijom. Time se svakom pojedincu omogućava potpuni uvid u kvalitet vazduha, vode i zemljišta.

Važeći Ustav Republike Srbije iz 2026. godine, svojim odredbama sadržanim u članu 51, kao jedno od osnovnih ljudskih prava, garantuje pravo na obaveštenost, odnosno pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Prema stavu 1. ovog člana, „svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.“ U skladu sa zakonom, svaki građanin Republike Srbije, „ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja“. Članom 68. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da “svako ima pravo na zaštitu svog psihičkog i fizičkog zdravlja”. Pored toga, članom 74. predviđeno je da “svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju”. Takođe, predviđeno je da je “svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine”. Prema članu 97. Ustava, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje održivi razvoj (sistem zaštite i unapređenja životne sredine, zaštitu i unapređivanje biljnog i životinjskog sveta, proizvodnju, promet i prevoz oružja, otrovnih, zapaljivih, eksplozivnih, radioaktivnih i drugih opasnih materija), razvoj Republike Srbije, politiku i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinih delova Republike Srbije, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja, organizaciju i korišćenje prostora, kao i naučno-tehnološki razvoj.

Navedene ustavne odredbe garantuju svakom licu pravo na zdravu životnu sredinu, postavljajući opšte garancije i polazeći od toga da svakome mora da bude omogućen pristup informacijama. To znači da se ovom načelu informisanja građana o tome u kakvoj životnoj sredini žive daje ustavni rang i omogućava da oni učestvuju u donošenju odluka koje se tiču ove sredine. Ustavna garancija o blagovremenom i potpunom obaveštavanju građana može da se ostvari samo uspostavljanjem funkcionalnog i efikasnog informacionog sistema, koji u svakom momentu može da obezbedi odgovarajuće podatke, koji su potrebni za donošenje blagovremenih odluka koje se tiču životne sredine. Uključivanje prava svakog čoveka na zdravu životnu sredinu u korpus ustavnih prava i njegovo “podizanje” na ustavni rang, dovoljno govori o tome koliki značaj ustavotvorac pridaje životnoj sredini i njenom očuvanju.
Zakonom o zaštiti životne sredine uređuje se integralni sistem zaštite životne sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici. Dve nove institucije koje ovaj Zakon uvodi u sistem zaštite životne sredine su: Fond za zaštitu životne sredine i Agencija za zaštitu životne sredine. Navedeni Fond je ukinut 2012. godine, ali je najnovijim izmenama Zakona o zaštiti životne sredine iz 2024. godine, osnovan Zeleni fon Republike Srbije, kao “budžetski fond radi evidentiranja sredstava namenjenih finansiranju pripreme, sprovođenja i razvoja programa, projekata i drugih aktivnosti u oblasti očuvanja, održivog korišćenja, zaštite i unapređivanja životne sredine. Budžetski fond se osniva na neodređeno vreme, u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem. Budžetskim fondom upravlja Ministarstvo.” (član 90. Zakona) Agencija vodi informacioni sistem putem kojeg se obezbeđuje pristup drugim informacionim sistemima i vrši harmonizacija svih relevantnih informacija i podataka, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou. Ova Agencija je dužna da obezbedi i održava sredstva za obradu informacija o životnoj sredini, a u saradnji sa nadležnom inspekcijskom službom ili samostalno, vrši kontrolu dostavljanja podataka za Nacionalni registar izvora zagađivanja životne sredine. Obaveze subjekata u ostvarivanju sistema zaštite životne sredine, predviđene su članom 5. stav 1. Zakona. Prema odredbama ovog člana, “Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, pravna i fizička lica odgovorna su za svaku aktivnost kojom menjaju ili mogu promeniti stanje i uslove u životnoj sredini, odnosno za nepreduzimanje mera zaštite životne sredine, u skladu sa zakonom. Pravna i fizička lica dužna su da u obavljanju svojih delatnosti obezbede: racionalno korišćenje prirodnih bogatstava; uračunavanje troškova zaštite životne sredine u okviru investicionih i proizvodnih troškova, primenu propisa, odnosno preduzimanje mera zaštite životne sredine, u skladu sa zakonom.” Prema načelu informisanja i učešća javnosti, svako ima pravo da bude obavešten o stanju životne sredine i da učestvuje u postupku donošenja odluka čije bi sprovođenje moglo da utiče na životnu sredinu. “Jedan od najvažnijih načina da se sačuva životna sredina od svih negativnih uticaja, koji narušavaju njen kvalitet i sam održivi razvoj, je i blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, što predstavlja građansko pravo ustavom zaštićeno, ali istovremeno i obavezu nadležnih organa i institucija da informacije od značaja za životnu sredinu učine dostupnim celokupnoj javnosti.”
Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pristupu pravdi u pitanjima životne sredine (Arhuska konvencija) , predstavlja jedan od najznačajnijih međunarodno-pravnih dokumenata, kojim su se države potpisnice “obavezale na implementaciju najviših demokratskih standarda i principa u procedurama rešavanja problema životne sredine.” Države koje su potpisale ovu Konvenciju, preuzele su i obavezu na demokratizaciju nekih od najvažnijih pitanja, koja sadrže tri grupe prava: 1) pravo građana na informacije o životnoj sredini koje se nalaze u posedu državnih organa, odnosno dostupnost informacija o životnoj sredini; 2) pravo građana da učestvuju u izradi planova, programa, politike i zakonodavstva koji mogu uticati na životnu sredinu, odnosno učešće javnosti u donošenju odluka od značaja za životnu sredinu i 3) pravo građana na prigovor u slučaju da su im prava u vezi s pristupom informacijama ili javnim učešćem povređena. „Potreba informisanja građana o stanju životne sredine, prepoznata je i zbog toga i uvrštena, kao jedan od tri osnovna principa Arhuske konvencije (1998), kao jedne od najznačajnijih konvencija u oblasti ekološkog prava, koja predviđa ‘da vlast nije vlasnik životne sredine’, te da „građani imaju ista prava kao i vlast na životnu sredinu“. Iako se većina informacija u savremenom vremenu dobija putem elektronskih komunikacija, „posledice su realne i egzistiraju u realnom okruženju“. S druge strane, možemo zaključiti da samo dobro informisano stanovništvo može biti nosilac demokratskih promena u društvu i uopšte političkog života.

Kao što smo napred naveli, srž Arhuske konvencije čine navedena tri stuba, od kojih se prvi stub odnosi na pravo građana na pristup ekološkim informacijama, s obzirom da je informisanje u samom centru adekvatnog rešavanja problematike životne sredine. Arhuska konvencija svojim odredbama sadržanim u članu 4. precizno utvrđuje obavezu javnih vlasti da će “kao odgovor na zahtev za informacijama o životnoj sredini, učiniti te informacije dostupnim javnosti, u okviru nacionalnog zakonodavstva, uključujući i slučajeve kada je to zahtevano, kao i kopije relevantne dokumentacije koja sadrži ili obuhvata takve informacije.” Drugi stub Arhuske konvencije jeste participiranje, tj. učešće javnosti u procesu donošenja odluka o pitanjima vezanim za životnu sredinu. To je, slobodno možemo reći, centralno pitanje ovog međunarodnog akta, a prethodno navedene odredbe o pristupu informacijama su u direktnoj funkciji ostvarivanja prava javnosti na učešće i odlučivanje. Treći stub Arhuske konvencije, predstavlja pristup ekološkoj pravdi, tj. dostupnost pravosuđa, koji ona definiše kao mogućnost građana da pokrenu postupak pred pravosudnim ili drugim nezavisnim organima. Naravno, to dolazi u obzir samo ako nastane kršenje prava u vezi sa životnom sredinom utvrđenih samom Konvencijom, pre svega, prava koja se odnose na dostupnost informacija o životnoj sredini i učešće javnosti u donošenju odluka, koje se tiču životne sredine (o tome je bilo reči u prethodnom pasusu).
Nažalost, u Republici Srbiji, nijedno od ovih ustavnih i zakonskih prava građana, utvrđenih i zajemčenih najvišim opštim pravnim aktima u našoj zemlji, nije ispoštovano. Zato je, u tom procesu, veoma važno izgraditi domaće zakonodavstvo i usaglasiti ga sa zakonodavstvom Evropske unije, koje se bavi problemom ekološke bezbednosti. U naše zakonodavstvo, stoga, treba da budu uneti elementi međunarodnog prava životne sredine, kao i oni elementi, formirani u ranijem vremenu, čak i na nivou nekadašnje složene države Jugoslavije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora, a koji moraju da se poštuju, zbog svojih veoma dobrih rešenja. To, sve u cilju prerastanja zaštite životne sredine i postizanja višeg nivoa ekološke bezbednosti, od teorijskog zahteva u stvarnost.
Pravo na ekološku informisanost proizilazi iz slobode izražavanja i čini njen sastavni deo. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , članom 10. zajemčuje svakom čoveku pravo na slobodu izražavanja, slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Zbog toga je pravo na pristup informacijama od javnog značaja, postalo i sastavni deo slobode izražavanja u praksi Evropskog suda za ljudska prava. Bez slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja, slobodno možemo reći, nema otvorenog i transparentnog društva zasnovanog na vladavini prava. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja pomaže u razumevanju funkcionisanja organa javne vlasti i donošenju njihovih odluka. Takođe, on doprinosi učešću građana prilikom donošenja odluka od strane organa javne vlasti i pomaže građanima da svoje ponašanje i odluke usklađuju sa zvaničnim informacijama. Ekološke informacije su samo jedna vrsta informacija od javnog značaj i one zbog svog značaja imaju posebno mesto u našem pravnom poretku. Ekološke informacije od javnog značaja imaju veliki uticaj na život građana, kao što su, na primer, informacije o zagađenosti vazduha, vode, zemljišta i slično.