Pravo na čistu vodu, vazduh i zemlju

Autor : Prof. dr Dragan Bataveljić
Fakultet za evropske pravno-političke studije, Beograd

Čovečanstvo se poslednjih nekoliko decenija suočava sa jednom novom društvenom opasnošću, koja iz godine u godinu postaje sve intenzivnija i aktuelnija. To je zagađivanje životne sredine, a problemi u vezi sa tim su sve očigledniji. Osnovni uzroci ovakvog stanja su nagli tehnološki razvoj, demografska eksplozija i nekontrolisana industrijalizacija, trka u naoružanju i sticanju profita, rasna i verska netrpeljivost, poremećena ravnoteža između čoveka i prirode i drugo.

Očigledno u periodu koji je iza nas, dominira samo ekonomski interes, pre svega od strane ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta, koje investiraju ogromna novčana sredstva u nerazvijene države u tzv. “prljavu industriju”. Nažalost, mnogi su “zatvarali oči”, ne želeći da sagledaju očigledne probleme, koji prete opstanku samog čoveka na planeti Zemlji, tako da je tek pre pola veka, došlo do buđenja svesti u svetu o potrebi zaštite životne sredine.

Nekontrolisani razvoj savremene tehnologije doveo je do naglog zagađivanja čovekove sredine, koji se manifestuje, pre svega, u obliku: “zagađivanja atmosfere; zagađivanja kopnenih voda; zagađivanja mora; nagomilavanja čvrstih otpadaka; nagomilavanja otrovnih materija u hrani; pojavi buke; opasnosti od radioaktivnih materija i dr.” Svi problemi koji se javljanju kao posledica zagađenja životne sredine, nisu odvojeni među sobom, već naprotiv, oni deluju zajedničkim snagama u negativnom smislu. Navedeni problemi predstavljaju značajan razlog za intervenciju na ovom polju. Na zagađivanje atmosfere, kao posledica razvoja industrijalizacije i tehnologije, utiče drastično povećana upotreba fosilnih goriva, motornih vozila, dimnjaka bez odgovarajućih filtera i slično. Nesumnjivo, jedna od najtežih posledica je zagađivanje površinskih voda, rečnih tokova, izvorišta pitke vode, obalnih područja i otvorenih mora. Procenjuje se da je u Evropi preko milijarda ljudi bez odgovarajućeg vodosnabdevanja, a 250 miliona bez sanitacije sredine. Oko 35 miliona ne raspolaže ispravnom vodom za piće. Čovekova delatnost dovodi do nagomilavanja čvrstih otpadnih materija, plastičnih boca, ambalaže za alkoholna i bezalkoholna pića, konzerviranog voća i povrća i drugo. U zemljama Evropske unije dve milijarde tona godišnje, od kojih je oko 30 miliona tona opasno. Proizvodnja opasnih hemikalija za poslednjih 10 godina povećala se za 30%. Poseban problem životne sredine izazvan je, u poslednje vreme, prekomernom bukom, koja sve više prelazi dozvoljene granice i ugrožava zdravlje čoveka. Nivo buke raste u urbanim i industrijskim područjima. Izračunato je da je oko 10-20% evropske populacije izloženo konstantno buci koja prelazi prihvatljive nivoe. U velike zagađivače spadaju hemikalije i radioaktivne materije. Komercijalno se proizvodi oko 600 hiljada hemikalija, a još 200 do 1000 godišnje se uvodi u proces industrijske proizvodnje. Na primer: Međunarodna agencija za istraživanja raka ispitivala je oko 600 hemikalija i otkrila da 30 može izazvati nastanak raka kod ljudi. Radioaktivne materije, koje dolaze kao posledica atomskih proba i nuklearnih akcidenata, zagađuju vazduh, zemljište, kopnene vode i more, čime se značajno ugrožava životna sredina. Tome, svakako, treba dodati i jonizujuća zračenja, koja nesporno izazivaju teška oboljenja, zbog čega neke zemlje ograničavaju broj radioloških pregleda, jer su medicinska zračenja najveći izvor ovih bolesti.

U cilju prevazilaženja svih navedenih negativnih posledica, savremenog razvoja tehnologije, ekonomskog rasta i nekontrolisane trke za profitom, neophodno je stvoriti društvo koje će negovati nove vrednosti, prevazilazeći osnove potrošačkog društva zapadne civilizacije, razvijajući kulturu, nauku i usklađujući razvoj čoveka i životne sredine koja ga okružuje. Posebnu ulogu ima zakonodavstvo o zaštiti životne sredine, koje treba da bude doneto na globalnom nivou i preuzeto od strane nacionalnih zakonodavstava. Potrebno je stvaranje preventivnih pravnih normi, a ukoliko dođe do njihovog kršenja, onda se moraju preduzimati represivne mere, u vidu izricanja odgovarajućih sankcija.

Pod životnom sredinom (čovekovom okolinom) podrazumevamo sve ono što nas okružuje, tj. sve ono sa čime je čovekova aktivnost (životna i proizvodna) direktno ili indirektno povezana. Ona predstavlja skup prirodnih i stvorenih vrednosti, a njihovi međusobni odnosi čine okruženje i uslove za život. Životnu sredinu čini svet prirode, koji postoji milijardama godina pre pojave čoveka (biljke, životinje, voda, vazduh i zemljište), kao i svet objekata, predmeta i institucija koje je sam čovek izgradio. Prema tome, mogu se razlikovati dva bliska pojma: prirodna sredina (u njoj ne moraju biti prisutne aktivnosti čoveka) i životna sredina (u njoj čovek ima sve veći uticaj na prirodu i ekosisteme). Danas, granica između ova dva pojma postaje sve nejasnija. Otuda, razlikujemo i dva karakteristična pojma: biosferu, koju čini jedinstvo žive i nežive prirode na zemlji i tehnosferu, koja predstavlja sredinu koju je čovek stvorio, transformišući prirodnu sredinu. 3 U teoriji je prihvaćeno stanovište da životnu sredinu čini pet komponenti: 1) atmosfera (vazdušni omotač Zemlje); 2) hidrosfera (vodeni omotač Zemlje); 3) litosfera (kameniti, čvrsti deo Zemlje); 4) pedosfera (zemljište, rastresiti deo Zemljine kore) i 5) organizmi (biljni i životinjski svet).

S obzirom da je životna sredina od ključnog značaja za nastanak, razvoj i opstanak ljudskog života, neophodno je njeno očuvanje. Međutim, svedoci smo, posebno poslednjih nekoliko decenija, da se svakodnevno vrši zagađivanje čovekove okoline i to, kako putem ljudskih aktivnosti, tako i prirodnim katastrofama – požarima, zemljotresima, poplavama, vulkanskim erupcijama i slično. Naravno, zagađivanje je prisutno od samog nastanka života na zemlji, ali je tek poslednjih nekoliko decenija doživelo svoju kulminaciju i predstavlja ozbiljan problem, koji ugrožava i sam opstanak živog sveta na Zemlji. Posledice su sve očiglednije i svakodnevne, a osećamo ih kroz vazduh koji udišemo, vodu koju pijemo i hranu koju unosimo u svoj organizam, kao i kroz brojna zračenja i zagađenja kojima smo izloženi. Sve to dovodi do smanjivanja prirodnih resursa, izumiranja brojnih biljnih i životinjskih vrsta i poremećaja biodiverziteta i globalnog ekosistema. Danas postoje dva suprotna procesa u svetu – s jedne strane, imamo demografsku eksploziju, posebno u pojedinim delovima sveta i to u najnerazvijenim zemljama, a s druge strane, smanjivanje prirodnih resursa i obnovljivih izvora energije, usled njihove nekontrolisane eksploatacije. Tu spadaju: izgradnja hidrocentrala i akumulacija, preterana seča šuma i nedostatak pošumljavanja, eksploatacija mineralnih sirovina, stvaranje ogromnih deponija, zagađivanje voda, emisija gasova, nuklearne probe i drugo. Sve to dovodi do klimatskih promena i narušavanja ekosistema (zajednice organizama i njihove nežive okoline, koji međusobno deluju kao jedna ekološka celina), kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou.

Sam izraz “ekologija” predstavlja jednu kovanicu koja potiče od dve grčke reči: oikos – dom, stanište i logos – učenje, a prvi put je upotrebljen 1866. godine, od strane nemačkog biologa Ernsta Hekela (Ernst Heinrich Philip Haeckel,1834-1919). On je definisao ekologiju kao “izučavanje sveukupnosti uzajamnog odnosa živog sveta sa sredinom koja ga okružuje” 4 , dok je krajem XX veka, američki ornitolog i ekolog, Riklefs (Robert Eric Ricklefs, 1943.) dao savremenu definiciju, prema kojoj ekologija predstavlja “nauku o prirodnoj sredini i odnosima između organizama i njihove okoline”.

Iako je ekološko pravo kao samostalna grana nastale tek sedamdesetih godina XX veka, ono svoje ima svoje korene još u starom Vavilonu, tj. u XVIII veku p.n.e, kada je donet prvi propis o zaštiti šuma, odnosno o sprečavanju nekontrolisane seče šuma. “Narod Inka je, takođe, imao propise iz ove oblasti koji su zabranjivali pristup svim licima na Guano ostrva u vreme perioda kada se na njima gnezde ptice, i to pod pretnjom smrtne kazne, jer se u ovom procesu stvaralo pogodno đubrivo koje je korišćeno u poljoprivredi. U Kini je nekoliko vekova pre nove ere donet poseban propis koji se odnosio na zaštitu određenih teritorija po sličnom sistemu kao što se danas reguliše očuvanje zaštićenih područja.” Kao začetnici ekološke misli u antičkoj Grčkoj, smatraju se filozofi Hipokrat (460-380. p.n.e.), Aristotel (384-322. p.n.e) i Teofrast (371-287. p.n.e), s obzirom da su oni prvi teorijski razmatrali ekološke probleme svoga doba. Čak i u to vreme, usled razvoja zanata, počinje zagađivanje životne sredine, rasturanjem otpada, nastanka buke koju su stvarale određene zanatlije i primitivna prevozna sredstva. Zato su ovi filozofi posebnu pažnju obratili izradi određenih normativa, radi regulisanja navedenih ekoloških problema. Slični propisi su se donosili i u starom Rimu, u kome je donet prvi propis koji je regulisao zaštitu od buke. Posebno mesto zauzima starorimski pisac, inženjer i arhitekta Vitruvius (Marcus Vitruvius Pollio, 90-20. p.n.e), koji je dosta pisao o tehničkoj opremi gradova, a pre svega, o higijeni koju je smatrao primarnom prilikom izgradnje gradova, prirodnim uslovima sredine, kvalitetu vode za piće, biljnom i životinjskom svetu i slično. Tokom trajanja Vizantijskog carstva (330-1453.), doneti su brojni propisi o obeležavanju zanatlijskih zona unutar naselja.

Srednji vek je predstavljao stagnaciju u razvoju ekološke misli, a za ovaj period je bila karakteristična prenaseljenost gradova, nehigijenski uslovi vodosnabdevanja, nepostojanje kanalizacije, stvaranje velikih deponija i slično, što je izazivalo česte epidemije. Ekološka regulativa se pojavila “tek sa širenjem velikih zaraza, naročito kuge. Zbog toga su u ovom periodu doneti neki propisi koji se odnose na održavanje higijene, sprečavanje širenja zaraza i zabrane bacanja otpada u vode. Interesantno je spomenuti, da je u vreme vladavine Edvarda I (Edward Longshanks, 1239-1307.) u Engleskoj zabeležen protest građana protiv zagađivanja vazduha dimom, koji nastaje sagorevanjem uglja, pa je kralj izdao Edikt protiv upotrebe uglja za loženje. Kazna za one koji se ovih zabrana nisu pridržavali bila je smrt.” Na prostorima Balkanskog poluostrva, kao svetli primeri se mogu navesti, Statut grada Dubrovnika iz 1272. godine, koji je regulisao komunalno-higijenske probleme, Budvanski statut iz 1426. godine, koji je regulisao zabranu prosipanja otpadnih i bacanje smeća po ulici 8 , kao i Uredba Dubrovačke republike iz 1436. godine, kojom je bila uređena izgradnja javne kanalizacije, septičkih jama, nagib ulica i sprečavanje raznošenja otpada.

Razvoj ekološkog prava vezan je za period konstituisanja moderne države, kada je došlo do afirmacije ideje ustavnosti, zakonitosti i načela vladavine prava. Među prvim zakonima donetim u ovo vreme, izdvajaju se: Zakon o zaštiti voda 1734. godine (Švedska), Zakon o zaštiti istorijskih građevina iz 1834. (Grčka), Zakon o borbi protiv zagađivanja životne sredine dimom iz 1847. godine (Velika Britanija) i drugi.

Utemeljivačem ekologije kao nauke, smatra se Čarls Darvin (Charles Darwin, 1809-1882.), dok je u Srbiji razvoj ekologije vezan za ime Josifa Pančića (1814-1888.), a osnivačem moderne srpske ekološke misli, smatra se Siniša Stanković (1892-1974.), koji je osnovao Institut za ekologiju i biogeografiju SANU-a.

Tek je sedamdesetih godina XX veka donet prvi pravi, celoviti, ekološki zakon – Zakon o zaštiti životne sredine (Švedska, 1969.), čime je napravljen značajan korak ka stvaranju celovitog sistema ekološkog prava. Autori koji se bave pitanjima pravnog regulisanja životne sredine, kako strani, tako i domaći, uporedo koriste dva izraza: ekološko pravo (engl. ecology law) i pravo životne sredine (engl. enviromental law). 9 Naziv ekološko pravo je korišćen i u nekadašnjoj Jugoslaviji, a i danas se široko primenjuje u bivšim jugoslovenskim republikama.

“Ekološko pravo, kao i pravo klimatskih promena, karakterišu pravni odnosi u kojima je veliki broj subjekata čije aktivnosti dovode do određene posledice, a istovremeno i veliki broj subjekata na koje se takve posledice odnose. Pojedinac se ni na koji način ne može lišiti posledica koje zagađenje vazduha, vode ili zemljišta i opšte stanje životne sredine imaju na njegovo zdravlje i kvalitet života.“ Opredeljujući se za ovaj termin, treba reći da ekološko pravo predstavlja, danas, samostalnu granu prava “koja obuhvata skup načela i pravnih pravila kojima je regulisan čovekov odnos prema celokupnom živom i neživom okruženju u njihovoj međusobnoj interakciji.” 11 Pojam ekološkog prava “deskriptivno određujemo kao skup pravnih normi koje se odnose na pitanja od značaja za zaštitu životne sredine ili na njih bitno utiču.” 12 To znači da ekološko pravo predstavlja skup navedenih načela i pravila, koja regulišu čovekov odnos, kako prema prirodi, tako i prema celokupnom okruženju koje je stvoreno ljudskim radom.

S obzirom da je ova, relativno nova, ali vrlo značajna naučna disciplina multidisciplinarnog karaktera, ona u sebi sadrži mnoga pravila iz oblasti ustavnog, upravnog, međunarodnog (javnog i privatnog), građanskog, krivičnog, privrednog i drugih grana prava.

Otuda se ekološko pravo ne može, u celini, uklopiti ni u jednu od tradicionalnih pravnih oblasti, tj. ono je, u isto vreme, i javno i privatno. Kao takvo, ono predstavlja sintetičku granu prava, jer povezuje različite grane i pravne oblasti i dobija sve veći značaj u savremenom svetu. “Ekološko pravo je pravo koje u osnovi sadrži pitanje kako obezbediti adekvatan kvalitet životne sredine uz podsticanje ekonomskog razvoja“. 13 Njegov razvoj je evidentan, kako na međunarodnom planu (donose se brojne norme u vidu međunarodnih konvencija o zaštiti životne sredine – tzv. međunarodno pravo životne sredine), tako i na unutrašnjem, nacionalnom planu (donose se pravne norme od strane zemalja koje preduzimaju mere zaštite životne sredine).

Važećim Ustavom Republike Srbije 14 iz 2006. godine (član 68.) utvrđeno je da “svako ima pravo na zaštitu svog psihičkog i fizičkog zdravlja”. Pored toga, članom 74. Ustava Srbije predviđeno je da “svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju”. Takođe, predviđeno je da je “svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine“. Takođe, “u slučaju eventualnog ugrožavanja prava na zdravu životnu sredinu, Ustav garantuje našim građanima pravo na adekvatnu zaštitu. Tako se oni mogu obratiti organima uprave, sudovima koji pružaju osnovnu zaštitu prava i sloboda, ustavnom sudu koji neposredno štiti individualna prava и slobode, kao i ombudsmanu koji štiti slobode i prava građana od povreda koji im svojim lošim radom nanese uprava.” 15 Ustav Republike Srbije zajemčuje građanima pravo na javno obaveštavanje i informisanje, dok za sredstva javnog obaveštavanja koja se finansiraju iz javnih prihoda utvrđuje obavezu da “blagovremeno i nepristrasno obaveštavaju javnost” (član 51.). U odredbama koje se odnose na slobodu preduzetništva (član 88. stav 2.), pominje se pitanje očuvanja životne sredine. Tako se “zakonom mogu ograničiti oblici korišćenja i raspolaganja, odnosno propisati uslovi za korišćenje i raspolaganje da bi se otklonila opasnost od nanošenja štete životnoj sredini ili da bi se sprečila povreda prava i na zakonom zasnovanih interesa drugih lica.

S obzirom da pravne norme ekološkog prava sadrže pravila u vezi sa dozvolama, zabranama i naređenjima u vezi aktivnosti vezanih za životnu sredinu, onda se može zaključiti da najveći broj ovih normi pripada upravnom pravu. Ono što međusobno razlikuje ekološko i upravno pravo jesu vrsta odnosa i opšti objekt regulacije. “Objekt regulacije i pravnog tretmana ekološkog prava jeste ekološko-pravni odnos zasnovan povodom ekološke vrednosti kao svog opšteg objekta. Opšti objekt upravnog prava iskazuje se kao javno-pravni odnos, subjekata i elemenata državne uprave (administracije) formiran različitim povodima, ali kojima je uvek zajednički imenitelj postupanje u skladu sa administrativnim potrebama i regulama države.” Prema tome, ekološko pravo se oslanja na elemente upravnog prava i u svom nastanku i izgradnji, svoj osnov nalazi u primeni upravno-pravnih normi i principa.

Ekološko pravo se, pre svega, razvilo kao grana međunarodnog javnog prava. Zato ćemo ovde, u najkraćim crtama, objasniti odnos između ova dva prava, jer su međunarodni izvori ekološkog prava istovetni sa izvorima međunarodnog javnog prava. Naime, zajednički imenitelj za obe ove pravne discipline, jeste regulisanje nekih od elemenata ekološko-pravnog odnosa ili regulisanje neke druge materije, koje paralelno doprinosi i razvoju ekološko-pravne regulative na međunarodnom pravu.

Međunarodno pravo koje reguliše zaštitu životne sredine, u osnovi se razvija putem zaključivanja međunarodnih ugovora, kao i donošenjem posebnih pravila, koja su sadržana unutar prihvaćenih ugovora, koji tretiraju, jedno ili više, pitanja ekološko-pravnog odnosa.

“Drugim rečima, izvori međunarodnog prava leže u zajedničkoj volji država, te sami izvori, u formalnom smislu, jesu konkretni pravni akti kroz koje se manifestuju pravna pravila. Samim aktom ratifikacije, kao činom iskazivanja volje države, ova pravila postaju integralni deo pozitivnog ekološkog prava, u čemu se upravo ogleda ključni element odnosa međunarodnog i unutarnjeg ekološkog prava suverene države.” Ratifikovanjem navedenih međunarodnih sporazuma, oni postaju deo unutrašnje pravne regulative i, samim tim, imaju značajan uticaj na brojne aspekte uređenja zaštite životne sredine. Zbog toga, postoji tesna veza između ekološkog i međunarodnog javnog prava, tako da danas, slobodno možemo govoriti o formiranju jedne pravne celine pod nazivom međunarodno pravo zaštite životne sredine. Uređivanje pitanja navedene zaštite, često dovodi i do brojnih sporova između pojedinih država, pa otuda, pravila međunarodnog prava, u takvim slučajevima imaju veliki značaj, jer predviđaju načine za njihovo uspešno prevazilaženje. Svakako da je najbolji diplomatski način rešavanja takvih sporova (pregovori, medijacija, posredovanje i slično), ali ako diplomatija ne uspe, onda se pribegava arbitraži ili međunarodnom sudu. Ovakvi sporovi su, nažalost, često puta neizbežni, jer većina problema prekomernog zagađivanja ne može da bude rešena samo na nacionalnom nivou. To je zbog toga što države, najčešće, dele određene prirodne resurse, poput mora, okeana, jezera, rečnih tokova, šuma i slično, pri čemu se to zajedničko korišćenje određenih prirodnih vrednosti, odnosi posebno na vazduh koji udišemo, ozonski omotač, sunčevu energiju i slično. Otuda je neophodno pravno regulisanje njihove zaštite na međunarodnom nivou, pa nacionalna zakonodavstva pojedinih zemalja prihvataju utvrđene međunarodne standarde.

Ekološko i kazneno pravo se, vrlo često, prepliću, s obzirom da naš pravni sistem poznaje tri vrste kaznenih radnji, i to: 1) krivična dela; 2) privredne prestupe i 3) prekršaje. To je zato što se ove kaznene radnje mogu ispoljiti i na pojedinim dobrima životne sredine. Nekoliko pravnih grana čini kazneno pravo, za koje se može reći da je prava familija pravnih disciplina, u koju spadaju: krivično pravo (materijalno, procesno i izvršno), pravo privrednih prestupa i prekršajno pravo. Osnovna funkcija krivičnog prava se sastoji u zaštiti najznačajnijih dobara i vrednosti, od njihovog ugrožavanja i eventualnih povreda. Za kazneno pravo, koje obuhvata napred navedene pravne discipline, karakteristično je da za svoj predmet ima propisivanje sankcija za ponašanja subjekata prava, koja predstavljaju delikte i koja su precizno definisana, tj. inkriminisana. S druge strane, ekološko pravo sadrži norme koje daju osnov za inkriminisanje krivičnih dela protiv životne sredine. “Dodirna tačka ekološkog i kaznenog prava nalazi se u činjenici da se vrednostima ekosa normama kaznenog prava pruža zaštita – inkriminiše se i sankcioniše ono ponašanje koje je suprotno materijalnim odredbama ekološkog karaktera. Ove se norme prema tome pojavljuju kao materijalno-pravni osnov formiranju sve tri vrste inkriminacija: krivičnih dela, privrednih prestupa i prekršaja, namenjenih zaštiti vrednosti ekosa, ali, razume se, time istovremeno, najvećim brojem ovih normi, i zdravlja, telesnog integriteta, te života čoveka.” Na kraju ove analize odnosa ekološkog prava i nekoliko drugih grana prava između kojih postoji bliska povezanost, navešćemo i nekoliko drugih pravnih disciplina, koje su u određenoj vezi sa pravom zaštite životne sredine. Tu mislimo, pre svega, na građansko pravo, poresko i finansijsko pravo, privredno i druge grane prava. Ekološko pravo se, kao relativno nova pravna disciplina, koja izrasta u zasebnu granu prava, ipak, “oslanja” na druge grane pravnog sistema i kroz svoje osamostaljivanje i izgradnju sopstvenih pravnih pravila, pozajmljuje dostignuća tih grana. Ono je multidisciplinarna i specifična grana prava, koja reguliše izuzetno značajnu oblast društvenog života i zato će mu uvek biti potrebna znanja (ne samo pravnih disciplina) i drugih nauka, kako društvenih, tako i prirodnih.

U ovoj analizi odnosa ekološkog i drugih grana prava navodimo, najpre, građansko pravo, koje (u okviru ekološkog prava) karakteriše princip odgovornosti za štetu koja nastane zagađenjem životne sredine. Pravila građanskog prava propisuju odgovornost za ovakvu štetu i to je objektivna odgovornost, s tim što ova odgovornost i pravila naknade štete, mogu da budu propisana i posebnim zakonima koji regulišu zaštitu čovekovog okruženja. Kao što ustavno pravo prema ekološkom, stoji u odnosu opšteg prema posebnom, slična je situacija i sa finansijskim pravom, koje vuče svoje korene iz pojedinih delova ustavnog prava, kao što je, na primer, pravo države da propisuje porez, izrada i donošenje budžeta i slično. Takođe, i određene norme upravnog prava imaju uticaj na nastanak finansijskog prava, od kojih navodimo razrezivanje poreza poreskim obveznicima, prinudna naplata i slično. Obe pravne discipline, kako finansijsko, tako i poresko pravo, predstavljaju značajan temelj za uvođenje i primenu određenih ekonomskih instrumenata u cilju zaštite životne sredine, koji omogućavaju brže i efikasnije rešavanje ekoloških problema. Jedan od značajnih instrumenata politike zaštite životne sredine, jeste uvođenje tzv. “ekološkog poreza“, koji pruža mogućnost da se ekološki ciljevi efikasno integrišu u procese ekonomskog razvoja određene države. Otuda se upotrebi poreza u ekološkoj politici, danas, posvećuje sve veća pažnja.