„EKO-SLAGALICA”: RADIONICA ZA MLADE: Svaki zanat je zlatan

 Autor:Maja Đorđević

Kako iz godine u godinu računarska industrija sve više uzima maha, pa se sve može kupiti „na gotovo” i brzo, tako sve manje imamo vremena. Taj paradoks nas, izgleda, polako vraća i usmerava na ono „u se’ i u svoje kljuse”, da ono što znamo da uradimo svojim rukama i da tradicionalne vrednosti ne izlaze iz mode.

U Obilićevoj 7, preko puta škole „Stanislav Sremčević”, nalazi se radionica „Eko-slagalica” u kojoj deca i odrasli uče stare zanate, ali i to kako da se oslobode od stresa, treme i nelagodnosti sa kojima se svakodnevno sreću. Radionica traje dva školska časa, održava se jednom nedeljno, ali za sada nije ustaljen stalan termin, već se to saznaje preko fejsbuk i instagram stranice „Eko-slagalica”, putem koje se učesnici i prijavljuju. Radi se sa pripremljenih materijalom, a ono što se tamo napravi, nosi se sa sobom.

Teme radionice se uvek najavljuju unapred, pa onome kome se svidi može tada i da dođe. Od zanata koji se ovde mogu naučiti su suvo i mokro pustovanje vune, heklanje, tkanje, dekupaž, pravljenje melema, lekovitih ulja, sirupa, sapuna i drugih proizvoda za ličnu higijenu i negu. Pored mehaničkog učenja zanata, postoji i objašnjenje zašto se to radi, koja svojstva i koristi imaju proizvodi, biljke i materijali koji se koriste.

Kako pokrenuti tinejdžere

Cilj im je da što više upotrebe prirodu i naprave korisne i kreativne stvari, a sve zavisno od godišnjeg doba, odnosno čega trenutno ima u prirodi, dok će za prestojeće praznike praviti novogodišnje ukrase i dekoraciju. 

Još uvek ne postoji članarina na mesečnom nivou, ali planiraju da posle Nove godine i to oforme, a cena jednog termina je hiljadu dinara. Nema starosnog ograničenja učesnika, ali trenutno su to najviše deca od osam do jedanaest godina, ali i veliko interesovanje pokazuju i njihove mame. Grupu čini od osam do deset članova, jer organizatori žele da se svakom posvete i pruže dovoljnu pažnju.

Organizatorke radionice kažu da je najteže pokrenuti tinejdžere, ali su skovale „plan” i za njih, tako što će ih motivisati da učine svoju garderobu unikatnom ili tako što će pomoću melema i krema rešiti kožne probleme, koji su u izraženi u pubertetu.

Ideja za radionicu je potekla od eko-planinarskog kampa „Gledić zove” u Adžinim Livadama, gde je primećena zainteresovanost dece za stare zanate i njihova potreba da ih nauče. 

Naše sagovornice su zanate učile na času Domaćinstva u osnovnoj školi, ali je i prenošen „sa kolena na koleno”. S obzirom na to da danas u školama ne postoji taj predmet, one su se dosetile da ga na ovaj način ožive. Objašnjavaju da u radu sa decom primećuju koliko njihova motorika ruku kasni i koliko njihovi prsti zbog korišćenja telefona i računara nisu u mogućnosti da obave neke „sitne stvari”. Deca na ovim radionicama razvijaju motoričke sposobnosti, pažnju, ali i šire znanja o tradiciji.

– Vraćamo decu starim zanatima, učimo ih osnovnim stvarima koje je nekada svako znao da radi, kao što su heklanje, vez, tkanje i pravljenje melema, a koje su se u međuvremenu zaboravile, kaže jedna od organizatorki radionice Jelena Pavlović.

Suvo pustovanje vune

Kako izgleda jedna radoinica?

Sastoji se iz dva dela. Prvih pola sata licencirani „relax kids” trener Vesna Vujović razgovara sa decom o tremi pri odgovaranju u školi, recitovanju, nastupima na priredbama… Zatim se rade vežbe disanja i opuštanja, kako bi „smirili” um i rad srca, a sve uz muziku opuštanja (voda, planinski zvuci). Oni tada žmure, dišu duboko i zamišljaju mesto u prirodi na kojem bi bili srećni i rasterećeni. Vesna kao neke od dečijih odgovora navodi šator na vrhu planine, vodopade, kućice na drvetu, a sve te maštarije su kasnije i nacrtali.

Sve tehnike opuštanja rade se upravo da bi se polaznici pripremili za glavni deo radinoce, a to su zanati, za koje ruka treba da bude smirena. Na jednoj od prethodnih radionica bavili su se pustovanjem vune.

– Vuna ne trpi nervozne ljude, jer ne sme da se grubo kida, ona traži preciznost, pa ako nismo potpuno smireni, možemo se i povrediti, kaže Vesna.

U drugom delu dobijaju sredstva za rad, a na pomenutoj radionici to je bio sunđer (podloga na kojoj se radi), modle i vunu i učesnici su sami birali njihove boje i oblike. 

– Naše je bilo da im objasnimo kako da drže modlicu i iglu. Cilj je da se nauči kako se radi suvo pustovanje, da na kreativni način izraze sebe i da ta slika bude jedinstvena, objašnjava Jelena.

Vesna tvrdi da se nijedno dete nije vratilo sa radionice, a da kaže da mu je bilo dosadno. To potvrđuju i reči učenice Sofije Dunjić (11), koja kaže da je atmosfera fantastična, da je brzo stekla nove drugare i da jedva čeka neku novu aktivnost. Teodor Kukulas (10) kaže da mu je pustovanje vune bilo vrlo zanimljivo, jer je naučio nešto novo sa čim se ne sreće u školi i da se i on raduje sledećem zanatu.

VRAĆANJE IZ ZABORAVA

Šta to beće tkanje i heklanje

Pustovanje, odnosno filcanje vune je najstariji poznati zanat za upredanje vlakana, stariji i od tkanja. To je drevna etno tehnika kojom se izrađuju različiti dekorativni, ali pre svega svakodnevno upotrebni predmeti od vune (nakit, kape, šalovi, torbe).
Odlikuje ih prirodnost, otpornost i dugovečnost.

Predmeti se izrađuju od prethodno pripremljene vune za rad. Sirova vuna se najpre pere i suši, a potom raščešljava. Tako pripremljena vuna je vazdušasta i tek onda spremna za rad, a ukoliko želimo da pravimo predmete od više boja, bojimo vunu u odgovarajuće boje. Tradicionalno se farbalo prirodnim bojama od cveća, lišća i trave, a danas se u te svrhe koriste gotove boje za tekstil.

Tkanje na razboju spada u jedan od najrasprostranjenijih zanata naše kulturne baštine. Skoro svaka kuća u prošlosti je imala razboj za tkanje i skoro sve žene su znale tajne ovog zanata, pa se zato može reći da tkanje na razboju spada u ženske zanate. Tkale su se uglavnom prostirke za kuću, ćilimi, pokrivači, prekrivači, zavese, guberi, slamarice, prekrivači za kolevke, zidnjaci, tkanine za izradu odevnih predmeta, razne vrste posteljina i skoro sve što je bilo potrebno jednom domaćinstvu.

Heklanje je postupak izrade, uglavnom ukrasnih ili odevnih predmeta od konca. Heklanje vunicom obično se koristi za izradu kapa i šalova. Ono je nekada isključivo služilo za izradu ukrasnih kućnih predmeta kao što su miljei, stolnjaci, zavese, čipke ušivane na narodnu nošnju, čipke na rubovima posteljina i prekrivača. Danas je postupak heklanja našao i drugi način da se primeni, te se sve više može videti kao odevni predmet, ili barem detalj na odevnim predmetima. Uglavnom su to kape, šalovi, rukavice, bluze.

Izvor: https://kragujevacke.rs/