“Eko slagalica” nas uči starim zanatima

 Autor: Maja Đorđević

Kako iz godine u godinu računarska industrija sve više uzima maha, pa se sve može kupiti „na gotovo” i brzo, tako sve manje imamo vremena. Taj paradoks nas, izgleda, polako vraća i usmerava na ono „u se’ i u svoje kljuse”, da ono što znamo da uradimo svojim rukama i da tradicionalne vrednosti ne izlaze iz mode.

U Obilićevoj 7, preko puta škole „Stanislav Sremčević”, nalazi se radionica „Eko-slagalica” u kojoj deca i odrasli uče stare zanate, ali i to kako da se oslobode od stresa, treme i nelagodnosti sa kojima se svakodnevno sreću. Radionica traje dva školska časa, održava se jednom nedeljno, ali za sada nije ustaljen stalan termin, već se to saznaje preko fejsbuk i instagram stranice „Eko-slagalica”, putem koje se učesnici i prijavljuju. Radi se sa pripremljenih materijalom, a ono što se tamo napravi, nosi se sa sobom.

Teme radionice se uvek najavljuju unapred, pa onome kome se svidi može tada i da dođe. Od zanata koji se ovde mogu naučiti su suvo i mokro pustovanje vune, heklanje, tkanje, dekupaž, pravljenje melema, lekovitih ulja, sirupa, sapuna i drugih proizvoda za ličnu higijenu i negu. Pored mehaničkog učenja zanata, postoji i objašnjenje zašto se to radi, koja svojstva i koristi imaju proizvodi, biljke i materijali koji se koriste.

Kako pokrenuti tinejdžere

Cilj im je da što više upotrebe prirodu i naprave korisne i kreativne stvari, a sve zavisno od godišnjeg doba, odnosno čega trenutno ima u prirodi, dok će za prestojeće praznike praviti novogodišnje ukrase i dekoraciju. 

Još uvek ne postoji članarina na mesečnom nivou, ali planiraju da posle Nove godine i to oforme, a cena jednog termina je hiljadu dinara. Nema starosnog ograničenja učesnika, ali trenutno su to najviše deca od osam do jedanaest godina, ali i veliko interesovanje pokazuju i njihove mame. Grupu čini od osam do deset članova, jer organizatori žele da se svakom posvete i pruže dovoljnu pažnju.

Organizatorke radionice kažu da je najteže pokrenuti tinejdžere, ali su skovale „plan” i za njih, tako što će ih motivisati da učine svoju garderobu unikatnom ili tako što će pomoću melema i krema rešiti kožne probleme, koji su u izraženi u pubertetu.

Ideja za radionicu je potekla od eko-planinarskog kampa „Gledić zove” u Adžinim Livadama, gde je primećena zainteresovanost dece za stare zanate i njihova potreba da ih nauče. 

Naše sagovornice su zanate učile na času Domaćinstva u osnovnoj školi, ali je i prenošen „sa kolena na koleno”. S obzirom na to da danas u školama ne postoji taj predmet, one su se dosetile da ga na ovaj način ožive. Objašnjavaju da u radu sa decom primećuju koliko njihova motorika ruku kasni i koliko njihovi prsti zbog korišćenja telefona i računara nisu u mogućnosti da obave neke „sitne stvari”. Deca na ovim radionicama razvijaju motoričke sposobnosti, pažnju, ali i šire znanja o tradiciji.

– Vraćamo decu starim zanatima, učimo ih osnovnim stvarima koje je nekada svako znao da radi, kao što su heklanje, vez, tkanje i pravljenje melema, a koje su se u međuvremenu zaboravile, kaže jedna od organizatorki radionice Jelena Pavlović.

Kako izgleda jedna radoinica?

Sastoji se iz dva dela. Prvih pola sata licencirani „relax kids” trener Vesna Vujović razgovara sa decom o tremi pri odgovaranju u školi, recitovanju, nastupima na priredbama… Zatim se rade vežbe disanja i opuštanja, kako bi „smirili” um i rad srca, a sve uz muziku opuštanja (voda, planinski zvuci). Oni tada žmure, dišu duboko i zamišljaju mesto u prirodi na kojem bi bili srećni i rasterećeni. Vesna kao neke od dečijih odgovora navodi šator na vrhu planine, vodopade, kućice na drvetu, a sve te maštarije su kasnije i nacrtali.

Sve tehnike opuštanja rade se upravo da bi se polaznici pripremili za glavni deo radinoce, a to su zanati, za koje ruka treba da bude smirena. Na jednoj od prethodnih radionica bavili su se pustovanjem vune.

– Vuna ne trpi nervozne ljude, jer ne sme da se grubo kida, ona traži preciznost, pa ako nismo potpuno smireni, možemo se i povrediti, kaže Vesna.

U drugom delu dobijaju sredstva za rad, a na pomenutoj radionici to je bio sunđer (podloga na kojoj se radi), modle i vunu i učesnici su sami birali njihove boje i oblike. 

– Naše je bilo da im objasnimo kako da drže modlicu i iglu. Cilj je da se nauči kako se radi suvo pustovanje, da na kreativni način izraze sebe i da ta slika bude jedinstvena, objašnjava Jelena.

Vesna tvrdi da se nijedno dete nije vratilo sa radionice, a da kaže da mu je bilo dosadno. To potvrđuju i reči učenice Sofije Dunjić (11), koja kaže da je atmosfera fantastična, da je brzo stekla nove drugare i da jedva čeka neku novu aktivnost. Teodor Kukulas (10) kaže da mu je pustovanje vune bilo vrlo zanimljivo, jer je naučio nešto novo sa čim se ne sreće u školi i da se i on raduje sledećem zanatu.

Šta to beće tkanje i heklanje

Pustovanje, odnosno filcanje vune je najstariji poznati zanat za upredanje vlakana, stariji i od tkanja. To je drevna etno tehnika kojom se izrađuju različiti dekorativni, ali pre svega svakodnevno upotrebni predmeti od vune (nakit, kape, šalovi, torbe).
Odlikuje ih prirodnost, otpornost i dugovečnost.

Predmeti se izrađuju od prethodno pripremljene vune za rad. Sirova vuna se najpre pere i suši, a potom raščešljava. Tako pripremljena vuna je vazdušasta i tek onda spremna za rad, a ukoliko želimo da pravimo predmete od više boja, bojimo vunu u odgovarajuće boje. Tradicionalno se farbalo prirodnim bojama od cveća, lišća i trave, a danas se u te svrhe koriste gotove boje za tekstil.

Tkanje na razboju spada u jedan od najrasprostranjenijih zanata naše kulturne baštine. Skoro svaka kuća u prošlosti je imala razboj za tkanje i skoro sve žene su znale tajne ovog zanata, pa se zato može reći da tkanje na razboju spada u ženske zanate. Tkale su se uglavnom prostirke za kuću, ćilimi, pokrivači, prekrivači, zavese, guberi, slamarice, prekrivači za kolevke, zidnjaci, tkanine za izradu odevnih predmeta, razne vrste posteljina i skoro sve što je bilo potrebno jednom domaćinstvu.

Heklanje je postupak izrade, uglavnom ukrasnih ili odevnih predmeta od konca. Heklanje vunicom obično se koristi za izradu kapa i šalova. Ono je nekada isključivo služilo za izradu ukrasnih kućnih predmeta kao što su miljei, stolnjaci, zavese, čipke ušivane na narodnu nošnju, čipke na rubovima posteljina i prekrivača. Danas je postupak heklanja našao i drugi način da se primeni, te se sve više može videti kao odevni predmet, ili barem detalj na odevnim predmetima. Uglavnom su to kape, šalovi, rukavice, bluze.

Izvor: https://kragujevacke.rs/