PRAVNI ASPEKTI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE – KAKO DA JE SAČUVAMO

Autor: Prof. dr Dragan Bataveljić, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Beograd. bataveljic@jura.kg.ac.rs

Zbog svog značaja za život i zdravlje stanovništva, već se početkom XXI veka, u Srbiji pojavio veliki broj pristalica ustavnog regulisanja prava na zdravu životnu sredinu, koji su pošli od shvatanja da su ljudska prava i ljudsko okruženje nerazdvojni i da, kao takvi, čine jednu celinu. Svaki čovek, kako ranije, tako i danas, zasniva svoju životnu egzistenciju na udísanju čistog vazduha, zdravoj ishrani, čistoj vodi, nezagađenom zamljištu i slično, tako da, ako je neki od ovih životnih elemenata kontaminiran ili uništen, onda je doveden u pitanje i opstanak samog čoveka.Nažalost, nerazumna trka za profitom i ostvarivanjem što veće zarade korišćenjem savremene tehnologije i brojnih pronalazaka koji ne vode računa o očuvanju životne sredine za savremenog čoveka i buduće generacije koje tek dolaze, znatno su narušili ekološku ravnotežu u prirodi. Zato, brojni stručnjaci koji se bave ovom problematikom, ukazuju da ako se nastavi sa ovakvim nerazumnim postupanjem, postoji realna opasnost da planeta Zemlja i opstanak čoveka na njoj budu ugroženi, tј. da ona postane nepogodna za život ljudi usled preteranog zagrevanja, nestanka pijaće vode, zagađenog vazduha, kontaminiranog zemljišta i slično. “Uključivanje prava na životnu sredinu u korpus ustavom zaštićenih prava učiniće ovo pravo sudski zaštićenim i pozitivno se odraziti na naše životno okruženje. Ustavno prepoznavanje ovog prava znači priznavanje novih vrednosti i uzimanje u obzir novih pretnji po ljudski život i istovremeno može imati pozitivan efekat na stanje postojećih prava i doprineti njihovom sveukupnom uređenju.”

Uvođenje novih prava u ustavni katalog, svakako, nije jednostavno i nije opšteprihvaćeno. To uključivanje je, vrlo često, praćeno protivrečnim shvatanjima i raspravama, što se posebno odnosi na pitanje konstitucionalizacije prava na životnu sredinu. Smatramo da ovo pravo treba da bude ustavno regulisano, jer je ono jedno od osnovnih ljudskih prava i treba da bude sudski zaštićeno, jer će to doprineti kvalitetu ljudskog života i pozitivno se odraziti na stanje postojećih ljudskih prava i unaprediti njihovu zaštitu. Ovo sa razloga što je pravo na životnu sredinu pravo sadašnjih generacija, ali je očuvanje i zaštita prirode i čovekove okoline od presudnog značaja i za buduće generacije. “To znači da je opstanak budućih generacija u našim rukama i zavisi od naših sposobnosti da predvidimo budući naučni i tehnološki razvoj.” Posebno napominjemo da životna sredina ne poznaje, ni političke, ni teritorijalne, niti bilo koje druge granice, tako da ako dođe do zagađenja čovekovog okruženja u jednoj zemlji, to može da prouzrokuje povredu prava na zdravu životnu sredinu građana u susednim državama i šire. Između ekološke zaštite i ljudskih prava postoji preklapanje, jer se u okviru ovih prava mogu posmatrati i ekološki problemi, s obzirom da samo zdrava životna sredina čini preduslov za uživanje drugih zajemčenih prava. Upravo, zbog toga, danas imamo podelu ljudskih prava na četiri generacije, a za nas su posebno značajna prava treće generacije, koja obuhvataju čitav spektar ljudskih prava, kao što su: pravo na zdravu životnu sredinu, pravo na prirodne resurse, pravo na međugeneracijsku pravednost i održivost i slično. U zemalja-članicama Evropske unije, kao i drugim razvijenim državama sveta, zakonodavstvo posvećeno zaštiti životne sredine je izuzetno razvijeno. Međutim, treba rećida pravo na zdravu životnu sredinu predstavlja i obavezu, a ne samo opštu ustavnu garantiju. Naime, kao ustavno, osnovno i opšte-ljudsko pravo, ono bi se moglo svrstati u onu grupu ljudskih prava, čije garantovanje zahteva, istovremeno, i propisivanje određenih obaveza. Te obaveze ima pojedinac u vezi sa stvaranjem uslova za korišćenje ovog prava, tako da se “pravo na zdrav život, dakle, vezuje i uz dužnost svakog da u okviru svojih ovlašćenja i poslova posebno brine o prirodi i ljudskoj sredini.”

Važećim Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine (član 68.) utvrđeno je da “svako ima pravo na zaštitu svog psihičkog i fizičkog zdravlja”. Pored toga, članom 74. Ustava Srbije predviđeno je da “svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju”. Takođe, predviđeno je da je “svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine”. Ustav Republike Srbije utvrđuje za sredstva javnog obaveštavanja koja se finansiraju iz javnih prihoda obavezu da “blagovremeno i nepristrasno obaveštavaju javnost” (član 51.). Zakonom o poljoprivrednom zemljištu (član 15.) utvrđeno je da se poljoprivredno zemljište koristi za poljoprivrednu proizvodnju i ne može se koristiti u druge svrhe, osim u slučajevima i pod uslovima utvrđenim samim Zakonom. Pored toga, zabranjeno je ispuštanje i odlaganje opasnih i štetnih materija na poljoprivrednom zemljištu i u kanalima za odvodnjavanje i navodnjavanje. Prema članu 97. Ustava, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje održivi razvoj (sistem zaštite i unapređenja životne sredine, zaštitu i unapređivanje biljnog i životinjskog sveta, proizvodnju, promet i prevoz oružja, otrovnih, zapaljivih, eksplozivnih, radioaktivnih i drugih opasnih materija), razvoj Republike Srbije, politiku i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinih delova Republike Srbije, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja, organizaciju i korišćenje prostora, kao i naučnotehnološki razvoj.

Navedene ustavne odredbe garantuju svakom licu pravo na zdravu životnu sredinu, postavljajući opšte garancije i polazeći od toga da svakome mora da bude omogućen pristup informacijama. To znači da se ovom načelu infоrmiња građana o tome u kakvoj životnoj sredini žive daje ustavni rang i omogućava da oni učestvuju u donošenju odluka koje se tiču ove sredine. Ustavna garancija o blagovremenom i potpunom obaveštavanju građana može da se ostvari samo uspostavljanjem funkcionalnog i efikasnog informacionog sistema, koji u svakom momentu može da obezbedi odgovarajuće podatke koji su potrebni za donošenje blagovremenih odluka koje se tiču životne sredine. Uključivanje prava svakog čoveka na zdravu životnu sredinu u korpus ustavnih prava i njegovo “podizanje” na ustavni rang, dovoljno govori o tome koliki značaj ustavotvorac pridaje životnoj sredini i njenom očuvanju.

Nažalost, nijedno od ovih ustavnih prava, utvrđenih i zajemčenih najvišim opštim pravnim aktima u našoj zemlji, građanima nije ispoštovano, kao ni navedene zakonske obaveze! Zato je, u tom procesu, veoma važno izgraditi domaće zakonodavstvo i usaglasiti ga sa zakonodavstvom Evropske unije, koje se bavi problemom ekološke bezbednosti. U naše zakonodavstvo, stoga, treba da budu uneti elementi međunarodnog prava životne sredine, kao i oni elementi, formirani u ranijem vremenu, čak i na nivou nekadašnje složene države Jugoslavije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora, a koji moraju da se poštuju, zbog svojih veoma dobrih rešenja. To, sve u cilju prerastanja zaštite životne sredine i postizanja višeg nivoa ekološke bezbednosti, od teorijskog zahteva u stvarnost.

Pored Ustava, kao osnovnog, najopštijeg i najvišeg zakona, postoji i veliki broj nižih zakonskih akata. Zbog ograničenosti prostora u ovom tekstu, analiziraćemo samo neke najvažnije zakone.

Zakon o zaštiti životne sredine

Ovim zakonom (“Sl. glasnik RS”, br. 135/2004, 36/2009, 36/2009 – dr. zakon, 72/2009 – dr. zakon, 43/2011 – odluka US, 14/2016, 76/2018, 95/2018 – dr. zakon, 95/2018 – dr. zakon i 94/2024 – dr. zakon) uređuje se integralni sistem zaštite životne sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici. Sistem zaštite životne sredine čine mere, uslovi i instrumenti za:

1. održivo upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih živih bića;
2. sprečavanje, kontrolu, smanjivanje i sanaciju svih oblika zagađivanja životne sredine.

Dve nove institucije koje ovaj Zakon uvodi u sistem zaštite životne sredine su:

Fond za zaštitu životne sredine i Agencija za zaštitu životne sredine. Navedeni Fond je ukinut 2012. godine, ali je najnovijim izmenama Zakona o zaštiti životne sredine iz 2024. godine, osnovan Zeleni fon Republike Srbije, kao “budžetski fond radi evidentiranja sredstava namenjenih finansiranju pripreme, sprovođenja i razvoja programa, projekata i drugih aktivnosti u oblasti očuvanja, održivog korišćenja, zaštite i unapređivanja životne sredine. Budžetski fond se osniva na neodređeno vreme, u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem. Budžetskim fondom upravlja Ministarstvo.” (član 90. Zakona) Agencija vodi informacioni sistem putem kojeg se obezbeđuje pristup drugim informacionim sistemima i vrši harmonizacija svih relevantnih informacija i podataka, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou. Ova Agencija je dužna da obezbedi i održava sredstva za obradu informacija o životnoj sredini, a u saradnji sa nadležnom inspekcijskom službom ili samostalno, vrši kontrolu dostavljanja podataka za Nacionalni registar izvora zagađivanja životne sredine. Obaveze subjekata u ostvarivanju sistema zaštite životne sredine, predviđene su članom 5. stav 1. Zakona. Prema odredbama ovog člana, “Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, pravna i fizička lica odgovorna su za svaku aktivnost kojom menjaju ili mogu promeniti stanje i uslove u životnoj sredini, odnosno za nepreduzimanje mera zaštite životne sredine, u skladu sa zakonom. Pravna i fizička lica dužna su da u obavljanju svojih delatnosti obezbede: racionalno korišćenje prirodnih bogatstava; uračunavanje troškova zaštite životne sredine u okviru investicionih i proizvodnih troškova, primenu propisa, odnosno preduzimanje mera zaštite životne sredine, u skladu sa zakonom.” Zakon propisuje brojna načela zaštite životne sredine, u koja spadaju: načelo integralnosti, načelo prevencije i predostrožnosti, načelo očuvanja prirodnih vrednosti, načelo održivog razvoja, načelo odgovornosti zagađivača i njegovog pravnog sledbenika, načelo “zagađivač plaća”, načelo “korisnik plaća”, načelo supsidijarne odgovornosti, načelo primene podsticajnih mera, načelo informisanja i učešća javnosti i načelo zaštite prava na zdravu životnu sredinu i pristupa pravosuđu.

Sistem zaštite životne sredine, u okviru svojih ovlašćenja, obezbeđuju sledeći subjekti:

1.Republika Srbija;

2. autonomna pokrajina;

3. opština, odnosno grad;

4. preduzeća, druga domaća i strana pravna lica i preduzetnici koji u obavljanju privredne i druge delatnosti koriste prirodne vrednosti; naučne i stručne organizacije i druge javne službe;

5. građanin, grupe građana, njihova udruženja, profesionalne ili druge organizacije.

Monitoring je sastavni deo jedinstvenog informacionog sistema životne sredine. Vlada donosi program monitoringa za period od dve godine, a autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, donosi program monitoringa na svojoj teritoriji koji mora biti u skladu sa programom Vlade. Monitoring se vrši sistematskim merenjem, ispitivanjem i ocenjivanjem indikatora stanja i zagađenja životne sredine, koje obuhvata praćenje prirodnih faktora, odnosno promena stanja i karakteristika životne sredine. Monitoring može da obavlja i ovlašćena organizacija (nju određuje ministar), ako ispunjava uslove u pogledu kadrova, opreme, prostora, akreditacije za merenje datog parametra i JUS-ISO standarda u oblasti uzorkovanja, merenja, analiza i pouzdanosti podataka. Izveštaji o stanju životne sredine objavljuju se u službenim glasilima Republike, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, a državni organi i ovlašćene i druge organizacije dužni su da redovno, blagovremeno, potpuno i objektivno, obaveštavaju javnost o stanju životne sredine. Nadzor nad primenom odredaba ovog Zakona i propisa donetih na osnovu njega, vrši Ministarstvo, ako ovim zakonom nije drugačije propisano. Inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo preko inspektora za zaštitu životne sredine.

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu (“Sl. glasnik RS”, br. 94/2024) uređuje: 1) postupak procene uticaja za projekte koji mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu; 2) sadržaj studije o proceni uticaja na životnu sredinu; 3) učešće zainteresovanih organa i organizacija i javnosti; 4) prekogranične konsultacije za projekte koji mogu da imaju značajne uticaje na životnu sredinu druge države; 5) nadzor i 6) druga pitanja od značaja za procenu uticaja na životnu sredinu.

Procena uticaja na životnu sredinu predstavlja preventivnu meru zaštite životne sredine i zasnovana je na izradi studija i sprovođenju konsultacija, sa ciljem da se prikupi što više podataka i da se predvide štetni uticaji određenih projekata na život i zdravlje ljudi i okolinu koјa ga okružuje (biljni i životinjski svet, zemljište, voda, vazduh…). Studija o proceni uticaja na životnu sredinu je jedan izuzetno značajan dokument, kojim se analizira i ocenjuje kvalitet činilaca životne sredine. Naime, prema ovom Zakonu, projekti za stanovništvo i zdravlje ljudi, biljni i životinjski svet (biološku raznovrsnost), ekološki značajna područja, ekološke koridore i ekološku mrežu, zemljište, vodu, vazduh, klimu, pejzaž, materijalna i kulturna dobra, kao i uzajamno delovanje svih ovih činilaca, predviđeni su studijom o proceni uticaja na životnu sredinu. Predmet ove procene su projekti koji mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu, a listu ovih projekata propisuje Vlada Republike Srbije, dok nadležni organ odlučuje o potrebi procene uticaja za navedene projekte primenom propisanih kriterijuma.

Postupak procene uticaja se sastoji iz tri faze:

1. odlučivanje o potrebi procene uticaja za projekte, koji sadrži podatke o nosiocu projekta, opis lokacije, naziv, opis i karakteristike projekta, prikaz mogućih uticaja na životnu sredinu, kao i druge podatke;
2. određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja projekta, koji sadrži podatke o nosiocu projekta, opis projekta i činilaca životne sredine koji mogu biti izloženi uticaju, podatke o mogućim teškoćama i druge podatke;odlučivanje o davanju saglasnosti na studiju o proceni uticaja projekta.Nadležni organ vodi evidenciju o pokrenutim, sprovedenim postupcima i donetim odlukama u postupku procene uticaja, kao javnu knjigu, koja se sastoji iz glavne knjige sa zbirkom isprava. Uporedo sa vođenjem glavne knjige, formira se i elektronska baza podataka (sa elementima koje sadrži glavna knjiga), koja je dostupna javnosti putem interneta.

Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu

Zakonom o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (“Sl. glasnik RS”, br. 94/2024) uređuju se uslovi, način i postupak vršenja procene uticaja određenih planova i programa na životnu sredinu („strateška procena“), radi obezbeđivanja zaštite životne sredine i unapređivanja održivog razvoja integrisanjem osnovnih načela zaštite životne sredine u postupak pripreme i usvajanja planova i programa. Na planove i programe koji su namenjeni isključivo otklanjanju ili ublažavanju posledica elementarnih nepogoda, na finansijske, budžetske ili investicione planove, kao i na planove i programe za odbranu zemlje ne odnose se odredbe ovog Zakona.

Planovi i programi u smislu ovog Zakona, predstavljaju razvojne ili druge planove i programe, uključujući i njihove izmene na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Otuda, strateške procene na različitim hijerarhijskim nivoima moraju da budu usklađene međusobno, ali i sa procenama uticaja projekata na životnu sredinu. Pored načela koja su propisana odredbama člana 9. Zakona o zaštiti životne sredine, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (član 4.), zasniva se i na sledeća dva načela: načelu hijerarhije i koordinacije i načelu izbegavanja dvostruke procene.

Strateška procena ima za svoj obavezni predmet planove i programe kada postoji mogućnost da njihova primena izazove značajne negativne posledice po životnu sredinu. Precizno su utvrđeni kriterijumi za utvrđivanje mogućih značajnih neposrednih i posrednih uticaja na životnu sredinu sprovođenjem navedenih planova i programa (član 6. Zakona).

Postupak strateške procene se sastoji iz tri faze:

1. pripremna faza – organ nadležan za pripremu plana i programa donosi odluku o sprovođenju postupka strateške procene, po prethodno pribavljenom mišljenju organa nadležnog za poslove zaštite životne sredine i drugih zainteresovanih organa i organizacija;
2. izveštaj o strateškoj proceni – ovim izveštajem se utvrđuju, opisuju, vrednuju i procenjuju značajni uticaji na činioce životne sredine, do kojih može da dođe sprovođenjem plana i programa;
3. postupak odlučivanja – organ nadležan za pripremu plana i programa dostavlja na mišljenje izveštaj o strateškoj proceni (zajedno sa nacrtom plana i programa) organu nadležnom za poslove zaštite životne sredine i organu nadležnom za sprovođenje postupka ocene prihvatljivosti. Ova dva organa razmatraju i ocenjuju izveštaj primenom odredaba ovog Zakona i propisanih kriterijuma i dostavljaju zainteresovanim organima i organizacijama na mišljenje dobijeni izveštaj. Takođe, navedeni izveštaj se dostavlja na mišljenje javnosti putem organizovanja javne rasprave i najmanje obaveštavanjem preko dnevnih novina, kao i na svojoj internet stranici.

Strateška procena uticaja određenih planova i programa na životnu sredinu podrazumeva pripremu izveštaja o stanju životne sredine, sprovođenje postupka konsultacija, uvažavanje izveštaja i rezultata konsultacija u postupku odlučivanja i donošenja ili usvajanja određenih planova i programa, kao i pružanje informacija i podataka o donetoj odluci.

Izveštaj o strateškoj proceni podrazumeva deo dokumentacije koja se prilaže uz plan ili program i sadrži identifikaciju, opis i procenu mogućih značajnih uticaja na životnu sredinu zbog realizacije plana i programa, kao i varijante razmatrane i usvojene na osnovu ciljeva i prostornog obuhvata plana i programa.

Nadzor nad primenom odredbama ovog Zakona vrši nadležno ministarstvo.

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine (“Sl. glasnik RS”, br. 135/2004, 25/2015 i 109/2021) uređuje uslove i postupak izdavanja integrisane dozvole za aktivnosti koje mogu da imaju negativne posledice po zdravlje ljudi, životnu sredinu ili materijalna dobra.Upravni nadzor nad primenom odredaba ovog Zakona (kao i propisa koji su doneti na osnovu njega) vrši Ministarstvo za zaštitu životne sredine, dok inspekcijski nadzor ono vrši preko inspektora za zaštitu životne sredine. Vršenje inspekcijskog nadzora se poverava autonomnoj pokrajini, odnosno jedinici lokalne samouprave nad postrojenjima i aktivnostima za koje dozvolu izdaje nadležni pokrajinski, odnosno lokalni organ. U sprovođenju inspekcijskog nadzora, inspektor ima odgovarajuća prava, dužnosti i ovlašćenja, koja se sastoje, pre svega, u utvrđivanju da li nova postrojenja imaju potrebnu dozvolu i da li su zahtevi za izdavanje dozvole u skladu sa Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. Takođe, inspektor ima pravo i obavezu da utvrdi da li se rad postrojenja odvija u skladu sa uslovima iz izdate dozvole, kao i da uoči svaku promenu u radu, tj. funkcionisanju postrojenja. Konačno, on je, u vršenju ovog nadzora, ovlašćen da zabrani upotrebu objekta, tј. postrojenja, dok se dozvola ne pribavi ili ako se rad postrojenja (ili obavljanje aktivnosti) čini protivno uslovima datim u dozvoli. Otuda, on može da naredi pribavljanje dozvole, preduzimanje mera i uslova utvrđenih u njoj, kao i da naredi izvršenje drugih propisanih obaveza u određenom roku.

Zakon o zaštiti prirode

Zakon o zaštiti prirode (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2009, 88/2010, 91/2010 – ispr., 14/2016, 95/2018 – dr. zakon i 71/2021) uređuje zaštitu i očuvanje prirode, biološke i geološke raznovrsnosti, koji predstavljaju deo životne sredine. Priroda uživa posebnu zaštitu u skladu sa ovim Zakonom, jer ona predstavlja dobro od opšteg interesa za Republiku Srbiju. Otuda se aktom ostvaruju brojni ciljevi, među kojima su najvažniji: održivo korišćenje i/ili upravljanje prirodnim resursima i dobrima, uz očuvanje prirodnih vrednosti i ravnoteže ekosistema, blagovremeno sprečavanje ljudskih aktivnosti koje mogu da dovedu do trajnog osiromašenja biološke raznovrsnosti i poremećaja sa negativnim posledicama u prirodi.Postoje brojni izrazi koji su upotrebljeni u Zakonu o zaštiti prirode, ali ćemo navesti značenje samo nekoliko najvažnijih. Tako, biološka raznovrsnost (biodiverzitet) predstavlja sveukupnost gena, vrsta i ekosistema na zemlji ili na nekom jasno određenom području, dok geološka raznovrsnost (geodiverzitet) predstavlja prisustvo, tj. rasprostranjenost raznovrsnih elemenata i oblika geološke građe, geoloških struktura i procesa nastalih u prostoru tokom geološkog vremena. Evidentirana prirodna dobra u Republici Srbiji su sastavni deo ekološki značajnih područja Evropske unije „NATURA 2000“, koja predstavljaju posebna područja za očuvanje staništa i određenih vrsta ptica, dok ekosistema (biogeocenoza) predstavlja strukturno, funkcionalno i dinamički složen i jedinstven ekološki sistema, u kome se međusobno prožimaju uticaji životnog staništa (biotopa) i biološkog sistema obrazovanog od populacija različitih vrsta biljaka, životinja, gljiva i mikroorganizama (biocenoze).Kao glavni subjekti zaštite prirode u postupku njenog očuvanja, navode se Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave (grad Beograd, grad i opština), pravna lica, preduzetnici i fizička lica, stručne i naučne organizacije i druge javne službe, svaki građanin i grupe građana, njihova udruženja, profesionalne i druge organizacije.U predmete zaštite prirode ubrajamo, najpre, zaštitu biološke i geološke raznovrsnosti, zaštitu vrsta i tipova staništa, zaštitu ekosistema (šumskih, visokoplaninskih, vodenih i vlažnih, osetljivih, agro i drugih), očuvanje genetičke raznovrsnosti i zabranu sticanja svojine na genetičkom materijalu, osnivanje banke gena radi očuvanja genetičke raznovrsnosti divljih biljaka, životinja i gljiva, stvaranje geoparka, zaštita speleoloških objekata, zaštita predela i drugo.U zavisnosti od vrednosti i značaja, izvršena je kategorizacija zaštićenih područja, tako da se ona dele u tri kategorije: 1) prvu – zaštićeno područje međunarodnog/nacionalnog, tj. izuzetnog značaja koje proglašava Vlada na predlog odgovarajućeg ministarstva; 2) drugu – zaštićeno područje pokrajinskog/regionalnog, tj. velikog značaja, koje proglašava Vlada, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine, kada se ono nalazi na teritoriji autonomne pokrajine; 3) treću – zaštićeno područje lokalnog značaja koje proglašava nadležni organ jedinice lokalne samouprave.Da bi se zaštita prirode omogućila na najbolji mogući način, predviđeno je donošenje određenih dokumenata, u koje spadaju: Program zaštite prirode Republike Srbije koji donosi Vlada Republike Srbije na predlog Ministarstva, planovi zaštite prirode autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Posebno treba naglasiti da je i ovde omogućen pristup informacijama i učešće javnosti u odlučivanju o zaštiti prirode i prirodnih vrednosti, njihovoj ugroženosti, faktorima i posledicama nedovoljne brige od strane nadležnih organa.