Lužnička banja

Autor : Vesna Hadžić

Šumadija obiluje izvorištima mineralnih voda, uz koja se često nalaze i izvori vode za piće. Neka od njih su od davnina poznata kao lekovita, ali malo koje je balneološki ispitano kako bi se utvrdio hemijski sastav vode, a još je manje stručnih, medicinskih istraživanja koja bi potvrdila njihovu uspešnost u lečenju raznih oboljenja. U vremenima koja dolaze, a u kojima će, prema tvrdnjama klimatologa, voda biti vrednija od zlata zbog velikih suša, ta izvorišta predstavljaju dragocen resurs koji treba zaštititi od ekološkog zagađenja.

Neka od takvih izvorišta nalaze se kraj reke Limovac, u blizini šumadijskog sela Lužnice, na dvanaestom kilometru magistralnog puta od Kragujevca ka Topoli i Beogradu. Zbog njih je to područje nazvano „Lužnička banja“. Iako nije upisana u Registar banja Republike Srbije, taj naziv se odavno odomaćio među meštanima i stanovnicima okolnih mesta, jer je na lokalitetu u više navrata, kao lečilište sa hidroterapijom, radilo javno kupatilo.

Danas je to utrina zarasla u šiblje, na kojoj se nalazi polusrušeni objekat. To je ujedno i jedini trag o nekadašnjem kupatilu. Od mesta gde se, pod nadzorom lekara, lečilo i po 200 pacijenata dnevno, ostale su samo ruševine, a do izvorišta nije lako doći.

Od goveđe stope do kade

U leto 1936. godine, lužnički domaćin Vasilije Mirković kosio je svoju livadu pored reke Limovac. U travi je naišao na sveže otiske goveđih kopita pune bistre vode. Sagao se da ih pogleda, ali ga je zapahnuo jak, rezak miris. Pretpostavio je da je u blizini neko izvorište, a kada je primetio da je jednoj kravi iz stada koje je tu napasao bolesno kopito zaraslo, znao je da se radi o lekovitoj vodi.

Ispričao je to doktoru Nikolajeviću, uglednom lekaru kragujevačke Opšte bolnice. Doneo mu je i flašu vode na analizu, koja je potvrdila prisustvo sumpora i raznih minerala. Kada je kaptirano prvo izvorište, dodatne analize pokazale su da je voda pogodna za korišćenje u medicinske svrhe, pre svega za hidroterapiju u lečenju reumatskih i neuroloških bolesti. Kasnije se ispostavilo da je pogodna i za lečenje steriliteta.

Dogovor između njih dvojice je sklopljen. Radiće zajedno na uređenju kupatila i biće partneri u tom poslu. Radovi su potrajali celo leto. U početku su se pacijenti kupali u prohladnoj vodi, po ceni od jednog tadašnjeg dinara, a potom je, kada je kupljen kotao i voda se dogrevala, cena kupanja skočila na tri dinara: jedan je pripadao Vasiliju, vlasniku livade, drugi dr Nikolajeviću, a treći radniku koji je ložio kotao i održavao kupalište.

Lužnička banja radila je tako od 1936. godine do nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Posle oslobođenja, kupatilo je ponovo osposobljeno i radilo je do 1948. godine, kada mu je sanitarna inspekcija zabranila rad, kao i mnogim drugim privatnim lečilištima.

---

„Termalni izvori oba bazena Lužničke banje su vodoizdašni. Oba imaju otoke i, kada se isprazne, ispunjavaju svoje bazene-rezervoare za desetak sati, prelivajući se. Raspolažu termalnom vodom u količini dovoljnoj za 200 kupanja dnevno. Prema temperaturi vode, Lužničke banje su mlake ili termalne (15–20 stepeni Celzijusa). U basenu Limovca to su jedini izvori priznate lekovitosti. Hipoterme ove banje pripadaju mineralnim vodama jakih balneoloških karakteristika i tretiraju se kao vulkanske vode sa povećanim koncentracijama litijuma, rubidijuma, cezijuma i stroncijuma, a gasni sastav voda karakteriše sumporvodonik.

Prema dosadašnjem iskustvu, ove vode pogodne su za lečenje uglavnom hroničnih oboljenja na reumatičnoj bazi, uključujući i degenerativna oboljenja kičmenog stuba, kao i neka neurološka oboljenja. Za banjski i zdravstveni turizam Lužnička banja je pogodna i zbog svoje mikroklime. Na nadmorskoj visini od 220 metara i okružena gustom hrastovom šumom, uz povoljnu vlažnost i duge periode sunčevog zračenja, idealna je za oporavak celog organizma.“

Dr Mihajlo Kostić i dr Dragoljub Milanović, Srpsko geografsko društvo, Geografski godišnjak br. 13

---

Nakon nekoliko decenija propadanja, za lekovite vode Lužničke banje zainteresovao se opet jedan lekar, ovoga puta dr Đorđe Hadžić, pukovnik i hirurg VMA. Na njegovu inicijativu, kvalitet vode ispitivali su stručnjaci Instituta „Jovan Jovanović Batut“ i Instituta za radiološku zaštitu „dr Vladimir Karajović“ iz Beograda. Potvrđen je njen izuzetan mineraloški sastav i utvrđeno da je radioaktivnost vode u dozvoljenim granicama, te da je upotrebljiva za piće i kupanje.

Geološka ispitivanja potvrdila su i prisustvo vruće vode na većim dubinama, povezujući to sa slivom nekadašnjeg jezera Sobovica, čije su vode oticale u dolinu reke, prelazeći pritom preko naslaga ruda i minerala. Na brdu iznad izvorišta, bogatom ugljem, pronađen je i kaptiran izvor kvalitetne vode za piće.

„Dok se ne stvore uslovi za nešto veće i bolje, mi smo se u selu dogovorili da napravimo novo kupatilo za hidroterapiju toplom vodom. Mogu je koristiti pacijenti sa reumatskim oboljenjima, za rehabilitaciju nakon povreda zglobova i kostiju, kao i pacijenti sa neurološkim oboljenjima“ – rekao je dr Đorđe Hadžić u intervjuu za „Politiku Ekspres“ 1976. godine.

Ota­da su prošle decenije. Kupatilo je urušeno i opljačkano, struja isključena, a izvorište zatrpano muljem. Na ledini je ostala samo česma sa pijaćom vodom. Obale reke Limovac, koja protiče pored nekadašnjeg kupatila, erodirale su, a poplave su nakon obilnih kiša česte. Za sobom ostavljaju mulj i rojeve insekata. Đubre se baca na sve strane, pa umesto lečilišta Lužničani sada imaju ekološki problem.

Lužnička „banja“ još uvek čeka da neko ponovo prepozna njena lekovita svojstva i zaštiti izvorišta, pa da se tako potvrdi ona narodna: „Treća sreća“.