Životna sredina i održivi razvoj

Autor : Prof. dr Dragan Bataveljić

Održivi razvoj predstavlja usklađen sistem tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih aktivnosti na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou, u kojem se prirodni i stvoreni resursi koriste racionalno i odgovorno. Njegov osnovni cilj jeste očuvanje i unapređenje kvaliteta životne sredine, uz istovremeno omogućavanje ekonomskog i društvenog razvoja, kako bi i sadašnje i buduće generacije mogle da zadovolje svoje potrebe.

Šta se smatra prihvatljivim kvalitetom životne sredine određuje se zakonom, dok se detaljniji kriterijumi propisuju podzakonskim aktima. Pri tome se u obzir uzimaju naučna saznanja o uticaju ljudskih aktivnosti na zdravlje ljudi i prirodu, stavovi društva o zaštiti životne sredine, kao i odluke državnih organa koji oblikuju ekološku politiku. Zbog toga pravni propisi moraju biti koncipirani tako da omogućavaju racionalno korišćenje prirodnih resursa, ali i dugoročan razvoj društva.

Suština načela održivog razvoja jeste uspostavljanje ravnoteže između ekonomskog napretka i zaštite životne sredine. Drugim rečima, razvoj ne sme biti zasnovan na prekomernom iskorišćavanju prirodnih resursa ili njihovom trajnom uništavanju, već mora obezbediti da i buduće generacije imaju iste mogućnosti za život i razvoj kao današnje.

Zbog svog značaja, održivi razvoj je još 1972. godine prepoznat u principima Stokholmske deklaracije. Najpoznatiju i danas najprihvaćeniju definiciju dala je Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (World Commission on Environment and Development – WCED), poznatija kao Bruntland komisija, kojom je predsedavala Gro Harlem Bruntland. Prema toj definiciji, održivi razvoj je razvoj kojim se zadovoljavaju potrebe sadašnjosti, a da se pritom ne ugrozi mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.

Sam pojam „održivi razvoj“ (engl. sustainable development) počeo je da se koristi krajem osamdesetih godina prošlog veka, a zvanično je potvrđen Bergenskom deklaracijom iz 1990. godine. Održivi razvoj podrazumeva istovremeno ostvarivanje ekonomskog napretka, društvenog razvoja i zaštite životne sredine, bez narušavanja prirodnih sistema od kojih zavisi opstanak ljudi. Takav razvoj zahteva promenu dosadašnjih obrazaca proizvodnje i potrošnje kako bi se prirodni resursi koristili odgovorno i dugoročno.

Održivo društvo teži ostvarivanju tri međusobno povezana cilja:

• zaštiti i unapređenju životne sredine;
• zadovoljavanju društvenih potreba i unapređenju kvaliteta života;
• ostvarivanju održivog ekonomskog razvoja.

Veliki doprinos razvoju ovog koncepta dala je Agenda 21, usvojena na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju u Rio de Žaneiru 1992. godine. Ovaj dokument predstavlja sveobuhvatan program aktivnosti za održivi razvoj u 21. veku. Potpisalo ga je 173 države, među kojima je i Srbija, koje su se obavezale da donesu nacionalne strategije održivog razvoja usklađene sa preporukama Agende 21. Poseban značaj dat je lokalnim zajednicama kroz koncept Lokalne agende 21, kojom se opšti ciljevi održivog razvoja pretvaraju u konkretne lokalne projekte i mere.

Konferencija u Rio de Žaneiru iz 1992. godine smatra se jednom od najznačajnijih međunarodnih konferencija u oblasti zaštite životne sredine. Na njoj su usvojeni:

• Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju;
• Agenda 21;
• Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama;
• Konvencija o biološkoj raznovrsnosti;
• Principi održivog upravljanja šumama.

Pet godina kasnije, na konferenciji Rio +5 održanoj u Njujorku 1997. godine, zaključeno je da je ostvareni napredak u zaštiti životne sredine bio znatno manji od očekivanog. Zbog toga je 2002. godine u Johanesburgu održan Svetski samit o održivom razvoju (Rio +10), na kojem je poseban akcenat stavljen na povezanost zaštite životne sredine, siromaštva i održivog ekonomskog razvoja. Nakon toga organizovane su i konferencije Rio+20 2012. godine i Stokholm+50 2022. godine, koje su dodatno potvrdile da održivi razvoj ostaje jedan od najvažnijih globalnih ciljeva.

Rio deklaracija, usvojena 1992. godine, sadrži 27 principa koji predstavljaju smernice državama za sprovođenje politike održivog razvoja. Među najznačajnijim principima izdvajaju se:

• čovek je u središtu brige za održivi razvoj i ima pravo na zdrav i produktivan život u skladu sa prirodom;
• svako ima pravo na održivi razvoj;
• države su dužne da sarađuju, razmenjuju znanja, razvijaju nauku i omogućavaju transfer tehnologija radi ostvarivanja održivog razvoja.

Na nivou Evropske unije, posebno mesto ima Lisabonski ugovor, kojim je Evropska unija dobila status pravnog lica i dodatno ojačala svoju ulogu u međunarodnim odnosima. Ovim ugovorom zaštita životne sredine i održivi razvoj postavljeni su među osnovne ciljeve Evropske unije. Države članice imaju obavezu da razvijaju mehanizme kojima će podsticati odgovorno poslovanje kompanija, zaštitu prirode, borbu protiv klimatskih promena i održivo korišćenje energije.

Važnu ulogu u sprovođenju ekološke politike Evropske unije ima Komitet Evropskog parlamenta za zaštitu životne sredine, javno zdravlje i bezbednost hrane, koji razmatra zakonodavne predloge iz oblasti zaštite životne sredine. Njegove nadležnosti obuhvataju pitanja kvaliteta vazduha, vode i zemljišta, upravljanje otpadom, klimatske promene, zaštitu biodiverziteta, održivi razvoj, međunarodne sporazume, kao i rad Evropske agencije za životnu sredinu i Evropske agencije za hemikalije.

U Republici Srbiji održivi razvoj predstavlja jednu od ustavnih vrednosti. Ustav Republike Srbije garantuje pravo građana na blagovremeno i nepristrasno informisanje, dok država ima obavezu da uređuje i obezbeđuje održivi razvoj, sistem zaštite i unapređenja životne sredine, zaštitu biljnog i životinjskog sveta, kao i ravnomeran razvoj svih delova zemlje. Ustav takođe omogućava da se zakonom ograniči korišćenje pojedinih dobara ili obavljanje određenih delatnosti kada postoji opasnost od nanošenja štete životnoj sredini.

U procesu evropskih integracija Srbija ima obavezu da svoje zakonodavstvo usklađuje sa pravom Evropske unije i međunarodnim standardima u oblasti zaštite životne sredine. Time se jača sistem ekološke bezbednosti i unapređuje zaštita prirodnih resursa.

Zakonom o zaštiti životne sredine uspostavljen je jedinstven sistem zaštite životne sredine kojim se obezbeđuje pravo svakog čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini, uz postizanje ravnoteže između privrednog razvoja i zaštite prirode. Sistem zaštite životne sredine obuhvata mere i instrumente za:

1. održivo upravljanje prirodnim resursima, očuvanje prirodne ravnoteže i biološke raznovrsnosti;
2. sprečavanje, kontrolu, smanjenje i sanaciju svih oblika zagađenja životne sredine.

Među osnovnim načelima ovog zakona nalazi se i načelo održivog razvoja, koje definiše održivi razvoj kao usklađen sistem tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih aktivnosti u kojem se prirodne i stvorene vrednosti koriste racionalno, sa ciljem očuvanja i unapređenja kvaliteta životne sredine za sadašnje i buduće generacije.