Zaboravljene lekovite vode Šumadije

Autor: V.Hadzić     

                     Na dvanaestom kilometru magistralnog puta od Kragujevca ka Topoli, u blizini Šumadijskog sela Lužnice kraj reke Limovac, nalaze se izvorišta minerlane vode zbog kojih  je ovo područje nazvano „Lužnička banja“.

                         Iako nije upisana u Registar banja Republike Srbije, taj naziv se davno odomaćio među meštanima jer je na tom lokalitetu u više navrata, kao lečilište sa hidroterapijom, radilo javno kupatilo. Danas je to utrina zarasla u šiblje na kojoj se nalazi polusrušena baraka u kojoj su bile ordinacije i kade.To je ujedno i jedini trag o njemu. Od nekadašnjeg  „narodnog kupatila“, gde je na terapije pod nadzorom lekara dolazilo i po 200 pacijenata dnevno, ostale su samo ruševine.

                                                   Od goveđe stope do kade

                           U leto1936. godine, Lužnički domaćin Vasilije Mirković kosio je svoju livadu pored reke. U njoj je naišao na otiske goveđih kopita punih  bistre vode. Sagao se da ih pogleda, ali ga je zapahnuo jak, rezak miris sumpora. Pretpostavio je da je blizini neko izvorište, a kada je primetio da je jednoj kravi iz stada koje je tu napasao bolesno kopito zaraslo, znao je da se radi o lekovitoj vodi. Ispričao je to doktoru Nikolajeviću, tada poznatom lekaru i direktoru kragujevačke Opšte bolnice. Doneo mu je flasu vode sa tog mesta na analizu, koja je potvrdila prisustvo sumpora i raznih minerala. Kada je kaptirano prvo izvorište  na dubini od 100 metara, dodatne analize pokazale su da je pogodna za korišćenje u medicinske svrhe, pre svega hidroterapiju u lečenju reumatskih i neuroloških bolesti.

                          Dogovor između njih dvojice je sklopljen. Radiće zajedno na uređenju kupatila i biće partneri u tom poslu. Radovi su potrajali celo leto. U početku, pacijenti su se kupali u prohladnoj vodi, po ceni od jednog tadašnjeg dinara, a potom je, kada je kupljen kotao i voda se dogrevala, cena kupanja skočila na tri dinara: jedan dinar Vasiliju, vlasniku  livade, drugi doktoru Nikolajeviću, a treći radniku u „banji“ koji je ložio kotao i održavao kupalište. Vaslijeva banja, kako je su je tada još meštani nazvali, radila je od 1936.godine pa  sve do nemačke okupacije 1941.godine.

                        Posle oslobođenja, kupatilo je ponovo osposobljeno i korišćeno je sve do 1948.godine, kada je sanitarna inspekcija  zabranila je rad i ovom kao  mnogim drugim privatnim lečilištima.

                                                 Dr.Đorđe Hadzić   

                            Nakon nekoliko decenija propadanja, za lekovite vode Lužničke banje , zainteresovao se opet jedan lekar, ovoga puta dr Đorđe Hadžić, pukovnik hirurg VMA, poreklom Lužničanin. Na njegovu inicijativu, kvalitet vode ispitivali su stručnjaci Instituta „Jovan Jovanović Batut“ i Instituta za  radiološku zaštitu dr „Vladimir Karajović“ iz Beograda.  Potvrđen je njen izuzetan mineraološki sastav i utvrđeno da je radioaktivnost  vode u dozvoljenim granicama, te da je upotrebljiva za piće i kupanje.

                         –Dok se ne stvore uslovi  za nešto veće i bolje, mi smo se u selu dogovorili da napravimo novo kupatilo  za hidroterapiju toplom vodom. Mogu je koristiti pacijenti sa reumatskim  oboljenjima ,za rehabilitaciju nakon povreda zglobova i kostiju, kao i pacijenti sa neurološkim oboljenjima – rekao je dr. Đorđe Hadžić u intervjuu za „Politiku Ekspres“ 1976.godine.   

Foto : D.Hadžić

                          Rečeno-učinjeno. Na seoskoj utrini pokraj reke Limovac podignuta je baraka sa ordinacijoma za lekare i sobama za hidroterapiju, postavljene kade za kupanje i kotlovi za zagrevanje vode sa izvorišta. Novac od  prodatih legata zaveštanih selu i radnu snagu  uložili su meštani Lužnica, a sami su, dobrovoljnim radom, probili i prilazni put do Beogradskog druma. Uložen je veliki  trud i sredstva za tadašnje prilike, a lečilište  je nazvano Narodno kupatilo „Brod“. U rad je pušteno jula 1976. godine, a Interesovanje pacijenata  bilo je veliko.

                     –Izašao sam iz rata sav povijen, a vidi me sad, prav ko strela– pohvalio se tada novinarima Lužničanin  Ljubomir Đurđević.

                         Pacijenete koji su dolazili iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije, pored dr Hadžića, pregledali su poznati kragujevački lekari, specijalisti Kliničko-bolničkog centra Kragujevac Dr.Slavoljub Slavković, specijalista ortopedije i Dr.Srećko Đorđević,specijalista urologije, poreklom Lužničani, kao i mnoge njihove kolege. Svi su radili volonterski. Počeo se razvijati i seoski turizam, jer je pacijentima bio potreban smeštaj u blizini kupališta, pa je u obližnjoj hrastovovoj šumi izgrađeno novo vikend naselje.

                      Nakon desetak  godina rada, sudbina Lužničke banje potvrdila je da se istorija ponavlja. Tadašnje opštinske i zdravstvene vlasti nisu bile spremne da realizuju predlog lekara koji su volontirali u lečilištu da ono postane deo Klinike za fizikalnu terapiju Kliničkog centra Kragujevac, kao ni da Grad Kragujevac finansijski pomogne dalje uređenje i rad Javnog kupatila. Umesto toga, ponovo je stiglo rešenje zdravstvene inspekcije da se  lečilište zatvara.

                     Otada su prošle decenije. Objekat je opljačkan i srušen, oprema razneta i pokradena, glavno izvorište zatrpano muljem. Na ledini je ostala samo česma sa pijaćom vodom. Obale reke Limovac koja protiče pored nekadašnjeg kupatila, erodirale su i poplave su nakon obilnih kiša česte. Za sobom ostavljaju mulj i rojeve insekata. Đubre se baca na sve strane, pa je od nekadašnjeg mesta za lečenje  mesto postalo ekološki problem.

Foto : V.Hadžić

                              Bilo je pokušaja da se o Lužničkoj„banji“ govori u medijima i razgovara i sa Kragujevačkom lokalnom samoupravom u nekoliko saziva i sa privatnim kompanijama, ali nisu urodili plodom. U selu je 2017.godine osnovano Udruženje građana „dr Đorđe Hadžić“, koje je pokušalo da uredi i ekološki zaštiti izvorišta, kao i da za njih zainteresuje i republičke institucije, pre svega ministarstva turizma i ekologije, ali bez rezultata.

                                Lužnička „banja“ još uvek čeka da neko prepozna njena lekovita svojstva i zaštiti izvorišta, pa da se povrdi ona narodna „treća, sreća.“