Zaboravljene lekovite vode Šumadije

Autor: V.Hadzić     

                             Pokraj magistralnog puta od Kragujevca ka Topoli, u blizini Šumadijskog sela Lužnice, uz desnu obalu reke Limovac, nalaze se izvorišta minerlane vode zbog kojih  je ovo područje dobilo ime „Lužnička banja“.

                            Iako nije upisana u Registar banja Republike Srbije, taj naziv se odomaćio među meštanima jer je tu u više navrata kao lečilište sa hidroterapijom radilo javno kupatilo. Danas je to utrina zarasla u šiblje na kojoj se nalazi polusrušena baraka gde su nekada bile ordinacije i kade.To je ujedno i jedini trag o njemu. Od nekadašnjeg  „narodnog kupatila“, gde je na terapije pod nadzorom lekara dolazilo i po 200 pacijenata dnevno ,ostale su samo ruševine.

                                                  Od goveđe stope do kade

                           U leto1936.godine, Lužnički domaćin Vasilije Mirković kosio je u svojoj livadi pored reke .Tu  je naišao na otiske goveđih kopita punih  bistre vode. Sagao se da se umije, ali ga je zapahnuo jak, rezak miris sumpora. Pretpostavio je da je blizini neko izvorište, a kada je primetio da je jednoj kravi iz stada koje je tu napasao bolesno kopito zaraslo, znao je da se radi o lekovitoj vodi. Ispričao je to doktoru Nikolajeviću, tada poznatom lekaru i direktoru Kragujevačke Opšte bolnice. Doneo mu je flasu vode sa tog mesta na analizu, koja je potvrdila prisustvo sumpora i raznih minerala. Kada je kaptirano prvo izvorište  na dubini od 100 metara, dodatne analize pokazale su da je pogodna za korišćenje u medicinske svrhe,pre svega hidroterapiju.

                          Dogovor između njih dvojice je sklopljen. Radiće zajedno na uređenju lečilišta i biće partneri u ovom poslu. Radovi na uređenju trajali su celo leto.U početku, pacijenti su se kupali hladnom vodom, po ceni od jednog tadašnjeg dinara, a potom ,kada je kupljen kotao i voda se dogrevala, cena kupanja je skočila na tri dinara: jedan dinar Vasiliju, vlasniku  livade, drugi doktoru Nikolajeviću a treći radniku u „banji“ koji je ložio kotao i održavao kupalište. Vaslijeva banja, kako je su je tada još meštani nazvali, radila je od 1936.godine pa  sve do nemačke okupacije u II svetskom ratu.1941.godine.

                        Posle oslobođenja,kupatilo je ponovo osposobljeno i radilo je do 1948.godine. Kako  je privatna lekarska  praksa tada bila zabranjena, sanitarna inspekcija  zabranila je rad i ovom kao  mnogim drugim lečilištima.

                                                Dr.Đorđe Hadzić   

                            Nakon nekoliko decenija propadanja Lužničke banje , za njenu lekovitu  vodu zainteresovao se opet jedan lekar, ovoga puta pukovnik hirurg VMA, dr.Đorđe Hadžić, poreklom Lužničanin.Na njegovu inicijativu, došlo je do novog ispitivanja kvaliteta vode od strane Instituta „Jovan Jovanović Batut“ i Instituta za  radiološku zaštitu dr. „Vladimir Karajović“ iz Beograda.  Potvrđen je njen izuzetan mineraološki sastav i utvrđeno da je radioaktivnost  vode u dozvoljenim granicama, pa je upotrebljiva za piće i kupanje.

                         –Dok se ne stvore uslovi  za nešto veće i bolje, mi smo se u selu dogovorili da napravimo novo kupatilo  za hidroterapiju toplom vodom. Mogu je koristiti pacijenti sa reumatskim  oboljenjima ,za rehabilitaciju nakon povreda zglobova i kostiju kao i pacijenti sa neurološkim oboljenjima–  rekao je dr. Đorđe Hadžić u intervjuu za „Politiku Ekspres“ 1976.godine.                                                                

                           Rečeno-učinjeno. Na seoskoj utrini pokraj Limovca podignuta je baraka sa ordinacijoma za lekare i sobama za hidroterapiju, postavljene kade za kupanje i kotlovi za zagrevanje vode sa izvorišta. Novac od  prodatih legata zaveštanih selu i radnu snagu  uložili su meštani Lužnica, a sami su, dobrovoljnim radom, probili i prilazni put do Beogradskog druma.. Uložen je veliki  trud i sredstva za tadašnje prilike, a lečilište  je nazvano Narodno kupatilo „Brod“. Pušteno je u rad jula 1976. godine. Interesovanje pacijenata  bilo je veliko.

                     –Izašao sam iz rata  sav povijen, a vidi me sad, prav ko strela– pohvalio se tada novinarima Lužničanin  Ljubomir Đurđević.

                         Pacijenete koji su dolazili iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije pregledali  su volonterski eminetni kragujevački lekari, specijalisti Kliničko-bolničkog centra Kragujevac Dr.Slavoljub Slavković, specijalista ortopedije i Dr.Srećko Đorđević,specijalista urologije, poreklom Lužničani,kao i mnoge njihove kolege. Počeo se razvijati i seoski turizam jer je pacijentima bio potreban smeštaj u blizini kupališta, pa je izgrađeno je i novo vikend naselje u obližnjoj hrastovoj šumi.

                      Nakon desetak  godina rada, sudbina Lužničke „banje“ potvrdila je da se istorija ponavlja. Tadašnje opštinske i zdravstvene vlasti nisu bile spremne da realizuju predlog lekara koji su volontirali u lečilištu da ono postane deo Klinike za fizikalnu terapiju Kliničkog centra Kragujevac, kao ni da Grad Kragujevac finansijski pomogne dalje uređenje i rad Javnog kupatila.Umesto toga, ponovo  je stiglo rešenje zdravstvene inspekcije da se  lečilište zatvara.

                     Otada su prošle decenije. Objekat je opljačkan i srušen, oprema razneta i pokradena, glavno izvorište zatrpano muljem. Ostala je na ledini samo česma sa pijaćom vodom iz kaptiranog izvora za koju mnogi greškom misle da je banjska i koriste je za piće iako se mikrobiološki ne ispituje i nema  sertifikat o ispravnosti  Instituta za javno zdravlje. Obale reke Limovac koja protiče pored nekadašnjeg kupatila erodirale su i  poplave su nakon obilnih kiša česte. Za sobom ostavljaju  blato i rojeve insekata. Đubre se baca na sve strane, pa je od nekadašnjeg mesta za lečenje  mesto postalo ekološki problem.

                                Bilo je pokušaja da se o Lužničkoj„banji“ govori u medijima i razgovara i sa Kragujevačkom lokalnom samoupravom u nekoliko saziva i sa privatnim kompanijama, ali nisu urodili plodom. Osnovano je 2017.godine i Udruženje građana „Dr.Đorđe Hadžić“ ,koje je kroz zahteve za projektno finansiranje pokušalo  da za uređenje ovih izvorište zainteresuje i republičke institucije,pre svega ministarstva turizma i ekologije, ali bez rezultata.

                                Izgleda da Lužnička „banja“ čeka da neko prepozna njene kapacitete i zaštiti njena izvorišta. I opet će se valjda povrditi ona narodna „Treća, sreća.“